Cordoba - Granada

31.07. četvrtak – Znam da je bila kratka poseta Sevilli, ali i danas nas očekuje još jedan biser Andaluzije ... Prolazimo kroz srce Španije i prvu pravu pauzu pravimo u Cordobi.

Godina je hiljadita. Era je nova, naravno. Čitava Evropa predstavlja jedno veliko bojno polje, u ime hrišćanstva, protiv njega; u ime pape, ili protiv njega; u ime kralja varvarina ovog ili onog. Mačevi sevaju na poljima, koja se kasnije pamte po krvi. U Rusiji, Kralj Vladimir (kasnije će biti pamćen kao Sveti Vladimir) preobraća narod slovenski u hrišćanstvo, silom. Spaljuju se drveni idoli, drveni kip Peruna pluta Volgom, narod trči pored obale i oplakuje ga. Desetine germanskih država ratuje i proliva krv za grad ili dva. Mračni Srednji vek, kako ga nazivaju, sad je vrlo mračan. Knjiga jedva da ima u manastirima, Aleksandrijska biblioteka davno je spaljena. Pismenih, kulturnih, čistih, pravednih, vrlo je malo, od Irske do Urala. Dva su svetla kulture još jedino ostala u Evropi. Na krajnjem jugoistoku, svetli Romejsko carstvo, Vizantija, govoreći grčki, prepisuje rimsko pravo i antičke filozofe, živi svoj život kao Drugi Rim, varvarima uprkos. Na krajnjem jugozapadu, Kordovski Kalifat, arapski jezik. Carigrad i Cordoba su dva svetionika, te davne hiljadite...

Put do nje vodi preko blago zatalasanih brežuljaka na kojima su beskrajni i geometrijski pravilni zasadi maslina. Još ako budemo imali sreće da naš drugar na putu bude i Sunce, uživaćemo u jednom od najlepših pejsaža Španije. Vredi ga videti, jer stres nestaje kao rukom odnešen, pri pogledu na ove maslinjake...

Ulazeći u Cordobu vidi se da su se njegovi savremeni stanovnici, osim prodavanja istorije, opredelili i za kreativne zanate. Svuda su male fabrike sa natpisima muebles, muebles... Mebl, što bi se reklo. Kasnije shvatamo da je Cordoba danas jedan od centara industrije nameštaja, kako modernog, tako i „antiknog“. Ako prilikom iskrcavanja očekujete odmah udar istorije, dobićete udar iznenađenja: Avenija Amerika je jedan od najmodernijih parkova u Španiji. Železnička stanica je takođe sjajna. Radoznalost pobuđuje i voz AVE (Alta Velocidad Espanola ili u slobodnom prevodu, Brze pruge Španije), voz koji Sevilju i Madrid povezuje za dva i po sata, po francuskoj tehnologiji. Cordoba mu je usputna stanica. Ali, niko ne dolazi ovde da bi se divio sadašnjosti. Vratimo film ponovo malo unazad, koračajući kroz novi deo grad i idući polako ka starom zanimljivijem...

Država zapadnih Gota se junački držala cele dve godine u bitkama protiv Arapa, koji su iz današnjeg Maroka provalili kroz Gibraltarska vrata. Već 713.godine sve je bilo gotovo. Saraceni su jurnuli sve do Pariza. Evropa i hrišćanski svet Zapada shvata opasnost i 752. godine, kod Poatjea, dešava se nešto što bismo mogli nazvati „francuskom Kosovskom bitkom“. Karlo Martel, franački kralj, uspeva da ih zaustavi da ne osvoje Francusku, ali samo toliko. Iberija ostaje mavarska, još celih osam vekova (ovi Mavari su nešto k’o naši Turci)! Prestonica njihove evropske provincije postaje Cordoba. Arapski svet je poletan, jedinstven. No, ne zadugo. Dinastičke spletke i sukobi obaraju dinastiju Omejada, čiji jedini muški potomak beži u Cordobu, 755.godine i otcepljuje Kordovski Kalifat od ostatka Arabije. Ova klica nejedinstva širiće se kao neizlečiva bolest arapskim svetom do dan danas. Zavađeni emiri, šeici, kraljevi... Ni Lorens od Arabije nije izdržao ovo gloženje. Pošto ih je 1918. oslobodio, dao je otkaz i otišao u Englesku. I naravno, u legendu.

Elem, bilo kako bilo, prva nezavisna država Mavara kreće u susret slavi. Otvaraju se univerziteti, u Granadi, Cordobi, Sevilji, Malagi. Na njima studiraju mnogi hrišćani, koje tada nazivaju Mozarapi (Mozarabes). Verska tolerancija je velika. Grade se javna kupatila, prepisuju knjige, Kalifat postaje oaza znanja, udobnog života, bogatstva, jednom savremenom rečju, standarda. Arapi su zainteresovani za knjige, posebno za filozofiju, toliko da se u prvi mir posle sukoba Vizantije i Arabije unosi član da su Vizantinci dužni da daju prepis i prevod dela antičkih filozofa! Ptolomej, Sokrat, Aristotel, Arhimed, Euklid,...bivaju prevedeni u Bagdadu i distribuirani širom islamskog sveta. Zapad će morati da sačeka pad Vizantije, i reke grčkih izbeglica da dobije svoje prevode, nekih 800 godina kasnije...Egipatska astronomija, asirska matematika, grčka filozofija, persijska hemija...izučavaju se, unapređuju. Arapi preuzimaju jednostavne indijske brojke (zvaćemo ih dok je sveta i veka arapskim) i poklanjaju ih Evropi. Uvode pojam nule u aritmetiku, bez koga rimska matematika nije mogla ni makac, uvodi se eksperiment u hemiju i fiziku, a seciranje u medicinu. Više no bilo koja druga religija, osim Aleksandrovog helenizma, islam postavlja temelje savremene nauke. Kažu da su stanovnici Cordobe toliko voleli čistoću da su radije za poslednje pare kupovali sapun i išli u hamame, nego komad hleba... Cordoba, po nekim podacima kojima se Kordovljani izuzetno diče, ima ceo milion (!) žitelja i predstavlja najveći grad na svetu toga doba, veći i od Konstantinopolja! Eto dobre priče sa kojom ulazimo znatiželjni, u srce starog grada.

Stari grad je najveća turistička atrakcija, razume se. Ali prvo moramo preći reku Gvadalkivir, pešice, preko Rimskog mosta, toliko starog da je za ne poverovati kako dobro služi. Još je Julije Cezar, u 1.veku n.e. dao nalog da ga izgrade. Za divljenje je svest svih osvajača koji su ga uprkos strateškoj važnosti, ostavili neokrnjenog. Gvadalkivir je nekada bio plovan sve do mora. Na žalost, postepena dezertifikacija Španije, njeno isušivanje i „opustinjavanje“ učinilo je da je slavni Gvadalkivir, majka Andaluzije, toliko uzan da teče sredinom svog negdašnjeg korita, ostavljajući krave u daljini da pasu na njegovom koritu, a slavne i još dobrodržeće drvene arapske mlinove-vodenice na cedilu.

Severna obala reke, sa svojim impresivnim mavarskim kvartovima, započinje Vratima Mosta (Puerta del Puente) i stubom na čijem se vrhu nalazi barokno-renesansna skulptura Pobeda Svetog Rafaila (Trifuno de San Rafael). No, ovaj hrišćanski deo je otprilike sve hrišćansko ovde. Od te stope praktično počinju zidine jedne od najinteresantnijih građevina sveta, kontroverznog imena: Džamija –Katedrala (Mezquita-Catedral)! Neskromnih proporcija, ali ipak graciozna, ova džamija je, pre svog pretvaranja u katedralu, bila najveća džamija na svetu – njen ravni krov pokriva tačno 8 ari podnog prostora!?!, a ovoliku grdosiju od krova pridržava ono što obično nazivamo „šumom“ od oko 850 potpornih stubova. Iako se tačan broj ovih stubova ne zna, svi oni pridržavaju dvostruke mavarske crveno-bele lukove u obliku potkovice, sa naizmeničnim crvenim ciglama i belim kamenom. Stubovi su napravljeni od najrazličitijih materijala, uključujući granit, mermer, krečnjak, pa čak i drvo. Skupljani su po đubrištima raznih civilizacija Mediterana, dovlačeni i kradeni iz porušenih paganskih hramova i crkava, da bi se ovde uklopili u neverovatno i šaroliko arhitektonsko jedinstvo... Pažljivi posmatrači uočiće da ne postoje dva potpuno jednaka! Mihrab, najsvetije mesto džamije, nešto dalje, svetluca usled senki... Zlatni i sjajni mozaici, mermerni stubovi i lukovi... neko je rekao da ga to podseća na hrpu dragulja razbacanih po crnom baršunu... Izuzetna misao, za izuzetan prizor. Lepota ovog mesta dovoljna je da zaseni grešku arhitekte koji je pogrešno sračunao pravac Meke - naime, mirhab ovde gleda na jug umesto na istok... Ne mari, ako niste fanatik.

No, priča se komplikuje: u ranom 16.veku, grupa agilnih biskupa je dobila pismenu dozvolu da posle Rekonkviste „asimilira“ džamiju i od nje napravi katedralu. Kralj Karlos V, koji nikada do tada nije video džamiju, složio se „na slepo“. Gorko će se kajati, kasnije. Gotički i barokni dodaci su dekoracija koja je inače impresivna po lepoti, ali ovde je sve to kao „prilepljeno“ na monumentalnu jednostavnost džamije: mermerni sveci, alabaster, raspeća, statue... Kada je Karlos V lično došao da vidi građevinu čiju je rekonstrukciju odobrio, razbesneo se. „To što ste vi napravili ovde, može se naći na mnogim mestima; ali to što ste uništili, ne može se više nigde na svetu naći!“ – rekao je. No srećom po pokolenja, pa biskupi i nisu bili suviše revnosni u svom prilagođavanju džamije hrišćanskim kanonima. Mnogo toga je preostalo, a sa ovim dodacima i svojim neobičnim imenom Džamija-Katedrala je obezbedila svoje podjednako neobično mesto u istoriji.

Izlazeći iz nje, vraćamo se u Dvorište Narandži (Patio de los Naraanjos), mali park spokojstva pun narandžinih stabala, u kome su kalifi običavali da se bosonogi prošetaju i duhovno smire pred ulazak u bogomolju. Iz dvorišta je najlepši pogled na Toranj Minareta (Torre del Alminar) – još jednu semantičku vratolomiju, zvonik katedrale, koji je, pogađate, prvobitno bio minaret džamije. Ništa neobično za ovo mesto, puno kontradiktornosti. Toranj je zbog svog preuređenja dobio koji metar na visini, ali pažljivije pogledajte – videćete do koje je to visine on minaret u mavarskom stilu, a odakle počinje zvonik.

Izašavši ponovo na čistinu tj. prošavši kroz prelepa Vrata Pedron (Puerta del Pedron) na ulicu Torihos, može se posetiti ljupki Arheološki muzej (ali mi za to nemamo vremena) u kome se nalaze relikvije koje su nađene na mestu Katedrale pre nego je postala Džamija, dok je bila jedna lepa Vizigotska crkva. Ahh...sve ide u krug...

No, čovek ne može da se ne zapita, gde su sada svi ti Mavari, koji je to narod, kud su se deli, kada su već toliku slavu imali i umešnost iskazali? Odgovor je prost: Maroko i Mauritanija su dve zemlje koje u nazivu nose mavarsko ima. Izbegli su tamo, ili su bili pokršteni u Španiji. Jednostavno. Ali, nisu zaboravljeni ni danas.

Naravno da nisu zaboravljeni, a to će se videti u sledećem andaluzijskom biseru Granadi.

„Vamos a Granada!“ ...Granadaaa...

Planirani dolazak u naš hotel Reina Mora (Calle Nueva de la Virgen, 40), je negde u ranim popodnevnim satima, kako bismo imali dovoljno vremena da obiđemo neke od znamenitosti Granade. Vadimo samo noćno koferče i brzo odlazimo u šetnju.

Posle propasti Rimskog Carstva i ranosrednjovekovnih država Germana (Vizigota, Alana, Sveva, Vandala) rasutih svuda po Iberijskom poluostrvu, na evropski kontinent stižu prvi islamski osvajači, Arapi ili Saraceni, kako su ih tada zvali. Oni na teritoriji nekadašnje države Vandala osnivaju svoj Kalifat Al Andaluz, sa prestonicom u Kordobi i Granadi. Širi se uticaj ove, za srednjevekovne evropske pojmove, vrlo napredne civilizacije – grade se palate, putevi, šire se znanja iz medicine, filozofije... No svaka slava ima i svoj kraj, te tako i mavarska, tj. Arapska. Hrišćanski kraljevi Španije i Portugalije jačaju i otkidaju deo po deo mavarske teritorije. Do kraja 15.veka samo je jedna muslimanska pega na telu hrišćanske Iberije: Kalifat Granada. Ovaj grad je bio poslednji mavarski grad koji su Španci osvojili i kao takav čuva najviše mavarskih karakteristika, u etničkom sastavu stanovništva, kuhinji, običajima, muzici, arhitekturi...

Svakako je nešto što se prvo uoči pri dolasku u Granadu upravo mavarsko arhitektonsko čudo – dvorac Alhambra, izrastao na brdu iznad grada, okružen šumom i prakovima, špansko-mavarski ekvivalent atinskom Akropolju. Građena od crvenog ili još bolje reći, rumenog kamena, od koga su sačinjene i stene, i andaluzijska obala, i pesak na plažama; sve, pa čak i školjke koje možete sakupljati na obali; Alhambra stoji vekovima u podnožju Sijera Nevade (Snežne planine), koja je dovoljno visoka da se na njoj zadrži sneg tokom većeg dela godine.

Impresivan je prizor penjanja prema Alhambri, sa ovom moćnom planinom u pozadini, ali ga ipak starijim posetiocima ne preporučujemo – isuviše je naporan i strm put do vrha. Stoga su agilni španski turistički radnici obezbedili veliki broj kombi-buseva koji dojure do vrha za koji minut. Ali ako budete koristili taksi, nećete moći da uživate u laganom koračanju pored radnjica načičkanih u uskim uličicama koje vode do vrha, u kojima možete kupiti mnogobrojne suvenire: majice sa natpisima Granada ili La Alhambra, fontom koji imitira arapsko pismo, istovetne tanjire sa ornamentima, razglednice, keramiku svakojakih oblika i boja, kafiće u kojima možete popiti dobar espreso sa pogledom na Alhambru... No, cene su, kako se bližite vrhu, sve neskromnije i neskromnije, pri vrhu dostižu već takav nivo koji se ne preporučuje za kupovinu (ovo me malo podseti na Atinu). Ako kupujete, kupujte u podnožju.

Alhambra predstavlja vrlo kompleksan skup palata, kraljevskih rezidencija, dvorišta, drvoreda palmi, zasada limunovih i narandžinih stabala, koji su međusobno povezani na takav način da u vama bude čudni mir, sve u skladu sa islamskim doživljajem spokojstva i lepote koja sjedinjuje ovozemaljsko i obogotvoreno, religiozno.

Ona je najviši domet arapske umetnosti u Evropi, i kao takva je nezaobilazna destinacija čak i za one koji nisu planirali ništa više od sunčanja i ispijanja sangrije.

Posle „rekonkviste“ tj. ponovnog zauzimanja Španije od strane Fernanda Katolika i Izabele Katolkinje, najslavnijih vladara u španskoj istoriji, ovaj biser kulture i arhitekture je bio zanemarivan vekovima, i služio je uglavnom kao kamp za Cigane čergare. Međutim, u vreme neoromantičarske ere i pomame za starim i vrednim, američki pisac i diplomata Vašington Irving je, posle kratke i inspirativne posete ostavio čovečanstvu u amanet slavne „Priče iz Alhambre“, čija je popularnost u tadašnjim intelektualnim krugovima bila enormna i naterala španske vlasti da izvrše rekonstrukciju Alhambre, 1828. Iako je mnogo toga nepovratno izgubljeno, onom što je ostalo vraćen je stari sjaj, ali se ipak javlja izvesna žal u svakome od nas, pri samoj pomisli kako je veličanstveno to tek tada izgledalo... Alhambru poseti blizu dva miliona turista svake godine, tako da je prilično teško uživati u miru u njenim lepotama, kako su to zamislili kalifi, i kako je to njima obilato polazilo za rukom. Iako je krcata u svako doba dana i godine, vredi kupiti kartu koja je oko 5 eura danju i 10 eura noću i krenuti u obilazak. Kako je broj turista koji se mogu naći unutar palate u svakom trenutku ograničen, posetioci se puštaju u nju po grupama.

Prava ulica (da ulica! Alhambra je bila i mesto za stanovanje, grad u gradu, donedavno) je Calle Real, Kraljevska ulica, u kojoj se nalazi hrišćanski dodatak Alhambri, nedovršena palata Karlosa , Lorkina kuća, u kojoj je živeo i stvarao. Jednog jutra, frankisti su Federika Garsiju izveli iz kuće, nagog pustili u polje pored Granade i streljali s leđa, te se najslavnijem granađaninu ni grob ne zna. Kraljevskom ulicom se šetamo kroz i pored nekoliko kapija i vrtova sa bazenima i mavarskim lukovima, koji odišu mirom. Kažu da su Mavari smatrali da je žubor vode, koja utiče i ističe iz raznih bazena, fontana i vodoskoka jedna vrsta muzike za sebe, koja podstiče spokojstvo, bolje razumevanje sveta oko sebe i života, i razmišljanje... U pravu su. Idealan lek za stres, kog izgleda, u to vreme nije ni bilo. Većinu arapskih palata je podigla dinastija Nasrida, između 1335. i 1410. godine, u poslednje, i zlatno doba na zalasku moći Mavara u Evropi, obogativši ih gipsanim ornamentima svud po zidovima. Ornamenti nisu samo puke šare, to su stihovi iz Kurana, pisani krasnopisom, isprepletani posvuda, čak i po plafonima, i premazani zlatnom bojom. Naravno, najčešći slogan je, kako objašnjavaju vodiči „Alah je veliki, Muhamed je njegov prorok“ što nije iznenađenje. Ovo je razumljivo, jer, posle nekoliko decenija liberalizma, Islam prestaje da dopušta izobražavanje ljudskih likova. Ali, životinje su podobne. Posebno lav, simbol snage i moći. 12 stilizovanih lavova u krugu, koji pridržavaju jednu fontanu sa bezenom nesumnjivo su glavni ukras Dvorišta Lavova (Patio de los Leones). Ovo dvorište je jedno od dva najznamenitija mesta Alhambre, a okružuje ga impresivna kolonada od 124 mermerna stuba u mavarskom stilu, a priča se da je namera arhitekte bila da ovi stubovi sa svojom prelepom i bogatom orijentalnom dekoracijom podsete na palme iz oaza afričke domovine...

Najfotografisanije mesto Alhambre je Dvorište Mirti (Patio de Comares), sa bazenom iz koga voda konstantno utiče na jednom, a ističe na drugom kraju. Lukovi vode do raznih vrata, raznih ulaza i izlaza u pojedine sale, sobe, prostorije za molitvu, bivše džamije...pravi lavirint za vrtoglavicu. U svakom trenutku se iznad glava može videti neka od rumenih kula koje iz daljine podsećaju na to mistično doba, kada su arhitekti stvarali lepotu, a žubor vode bio muzika...Sjajno.

U produžetku Alhambre se nalaze zidine starog utvrđenog grada, Alkasabe (u prevodu „tvrđave“ P.S. da li vam reč kasaba zvuči iole poznato? Eto porekla.), u kome su, do kraja 15 veka živeli obični stanovnici grada, njih 40.000. Ako iskažete malo dobre volje i uložite malo napora eto vas na strani Alkasabe sa koje s pruža predivan pogled. Udahnite punim plućima, udahnite Granadu očima. Biće vam jasno zašto je Lorka pisao baš onakve stihove, baš na ovom mestu. Sve se sada uklapa. Sa suprotne strane Alhambre, sa predivnim pogledom na nju (možda i najlepšim), nalaze se Rajski Vrtovi, kako su ih Arapi nazvali, ili Heneralife (Generalife), kako su izgovarali. Ovde nema palata, sala, džamija, ali ovo je definitivno mesto najvećeg opuštanja, gde je veština gradnje vrtova i vodoskoka dostigla vrhunac. Ako ovde ne shvatite suštinu islamskog poimanja mira i tišine, nigde nećete. Patio de la Acequia je nezaobilazan.

Sve je ovo bio jedan manje više jedinstven kompleks, ali šta je izvan toga? Živi li grad Granada ili je to grad prošlosti? Živi i te kako! Spuštajući se niz obronke brega na kome je Alhambra, Heneralife i Alkasaba čine jednu celinu, nabasavate na najpitoreskniji kvart Granade, Albajsin (Albayzin), koji najjasnije objašnjava transformaciju islamske u hrišćansku Granadu. Stanovništvo, nekada Arapi i Jevreji, ustupilo je mesto katoličkim špancima. No, nemojte se zavaravati: mnogi od njih su isti oni Mavari i Jevreji, samo pokatoličeni. Vijugave, uzane uličice, kućice obojene u belo sa krovovima od terakote karakterišu ovo naselje preko puta Alhambre, na samoj obali reke Daro. Možda još jedna dopuna: sa ovog mesta, sa keja, neki tvrde da je pogled na Alhambru najlepši, posebno u zalazak sunca. Proverite. Posetite i uporedite. Granada, koja u prevodu sa španskog znači nar (koji se nalazi na grbu grada, zajedno sa Fernandom i Izabelom) je grad lepote i kontrasta. Spuštajući se iz Albajsina, proalazite kroz živu istoriju svakog grada Starog Sveta: Arhitekturu. Renesansa, barok, neoklasicizam, sve je to bok uz bok, tu, dok se spuštate na Novi trg (Plaza Nueva), koji već predstavlja duboko hrišćansku Španiju, punu elana da „preboji“ islamske i jevrejske tragove Andaluzije. Nedaleko odatle, na jednom malom trgu u centru grada, nalazi se spomenik Kristiforu Kolumbu i Kraljici Izabeli Katolkinji. Kolumbo kleči pred kraljicom koju je šarmirao, a ona sposobnom đenovljaninu daje svoj blagoslov da ode do Indije, novim putem. Indije nije bilo, ali posle ovog blagoslova, asimilirani Kristobal Kolon otplovljava u besmrtnost: čak tri teritorije će biti nazvane po njemu, zauvek: Republika Kolumbija, Britanska Kolumbija (Kanada) i Kolumbijski okrug (USA). Nije malo za jedan ljudski vek. A da ne govorimo o istoriji, zauvek promenjenoj od tad. Renesansnih i baroknih spomenika u Granadi ima mnogo: Katedrala i Kraljevska kapija (Capilla Real) svakako zaslužuju i pažnju i posetu, ali sve te znamenitosti ostaju nekako u senci arapskih graditelja. Ali neumorno šetamo dalje. Granada izaziva čudna, pomešana osećanja. Čas mislite da ste negde u Maroku, čas da ste u srcu srednjovekovne Evrope, načas čak da je ovako mogla izgledati Srbija pre Kosovskog boja ili da ovako biva kada neka srednjovekovna sila izraste u modernu zemlju... Sa uzdahom. Jer Andaluzija baš ima šta da pokaže.

Šetajući ovim gradom bogate istorije i gradom mladih (Granada je jedan od najvećih univerzitetskih centara), srećući mnogobrojne Ciganke koje se nude da vam daju cvet ili gatanjem iz dlana pročitaju sudbinu (moj savet je ne uzimajte cvetove! Oni nisu poklon, već su na prodaju. Kasnije ne možete da ga vratite i rizikujete mnoge kletve ako ih ne platite. Darodavke se neće zadovoljitiu ni metalnim novcem već samo papirnim pod izgovorom da je metalni novac proklet i da nema dušu. Stoga, oprezno) i Cigane koji bi vam neku tužnu melodiju rado za koju pezetu odsvirali na uvo, udišući ovaj grad svojim čulima, ne možete da ne pomislite da je sasvim opravdana ovdašnja hvalisava izreka

„Quien no ha visto Granada, no ha visto nada“ (Ko nije video Granadu, nije video ništa.)

Verujemo da je baš tako. Ali naše vreme u Granadi je isteklo. Laku noć!

Nerro, Wikipedia (deo teksta i fotografije)

Beograd, 2008. godine