Миша Чварак

Kao клинац је сањао велике снове. Био је сувоњав дечак, жилав, тршаве косе, очију црних као угарак. Толико је волео да се смеје, да су га бројне боре смејалице одавале чак и када би (у ретким приликама) направио озбиљно лице. Одрастао на асфалту Бања Луке, по цео дан је играо "на мале голове" са другарима у дворишту између зграда или у Кастелу, тврђави из доба Римљана, саграђеној још у трећем, а неки тврде у деветом веку нове ере. Избегавао је кавге, јер је био тако лаган и мршав, али кад би дошло стани-пани, никад није бежао. Кући је долазио тек по заласку сунца кад више могло да се трчи за лоптом, пошто су све уличне светиљке у његовој улици имале полупане сијалице. И није што су биле полупане, него што их нико више није ни мењао, јер би их деца каменчићима слупала чим би мајстори зашли иза ћошка. У школу је ишао колико је морао, мучећи добрано и себе и учитеље. Слабо је јео, а једино је чварке могао да тамани и дању и ноћу, па је по њима и добио свој надимак - Миша Чварак. Одрастао је са баком и дедом, јер му је мајка умрла на порођају, а отац их је напустио пре него што се он родио. Био је лудо заљубљен у једну Љубицу из суседног оделења, али о томе никоме није причао, мада је било очигледно, свима па и њој. Дружио се са многима, али имао је свега неколико пријатеља којима је увек могао да верује. Џивџан, Вук и Тестера били су му друга породица. Међу њима није било тајни. Проводили су заједно сваки слободни тренутак, много пута спуштајући се дајаком низ Врбас, други пут јурећи духове тамним и хладним ходницима и поплочаним стазама Кастела. Предахнули би сладећи се у Шукријиној слатичарни или уживајући у шнитама хлеба умоченог у мочу од јагњећег печења из пекаре у близини џамије Ферхадије. Најрадије су, ипак, дреждили у  густим крошњама оргомног дрвећа којем нису знали име, баш преко пута плаже Абације - где су у миру скровите хладовине, до миле воље могли посматрати девојке на купању, а да им нико то не замери.
    
Сва четворица су тренирали рукомет у "Борцу". И док су се његови пријатељи озбиљно посветили тренинзима, он је ту био само због њих. Био је добар рукометни голман, али је више волео фудбалску бубамару од било које друге лопте. Више од свега желео је да постане фудбалер, да путује по свету и игра у Реалу из Мадрида, да сви знају за њега и да заувек остане срећан. После две године рукомета, баталио је тренинге и кренуо на фудбал. Ипак, ту је убрзо доживео прво велико разочарење у животу, кад је схватио да није довољно талентован. Грејао је клупу од доласка у клуб и после годину дана, престао да трчи за лоптом... Променио се Миша Чварак, посветио школи, постао добар ђак, али његов први велики животни сан остао је само пуста жеља. Чак ни пред Љубицом више није изигравао мангупа. А некад је баш умео да се прави важан пред њом. Једном се тако, док је она стајала на великом одмору у школском дворишту и ћућорила са другарицама, у трен ока узверао уз олук до првог спрата, па скок на велику терасу са украсним, извајаним бетонским стубићима, испред носа забезекнутим професорима у зборници - и потом бацио вешто на оближњи прастари, разгранати и олистали орах, само да би измамио кратки Љубичин поглед и можда чак и осмех на крајевима њених лепих усана.

Џивџан је још од обданишта обожавао врапце, па је тада и добио свој надимак. У џепу је увек носио папирну кесицу са осушеним, измрвљеним хлебом, како би могао да нахрани џивџане које би успут видео. Увек је са тугом у срцу дочекивао зиму, јер је знао да долази време када врапци из комшилука неће више тако лако налазити храну, што због зиме, што због снега. Задржао је ту навику и након што се у првом разреду средње школе са оцем преселио у Француску, где је наставио да тренира рукомет. Неколико година касније прешао је у велики клуб, добио француско држављанство, а потом и позив у њихову рукометну репрезентацију. Вука је пут нанео у Загреб, а недуго затим постао је и хрватски рукометни репрезентативац. Променио је неколико клубова у Шпанији и Француској и постао светска рукометна звезда.

Тестера је престао са активним бављењем спортом, након што се одселио на Нови Зеланд. Он је из мешовитог брака и његови су закључили да је боље да оду на крај света, ако мисле да остану заједно. После пар година купили су нешто земље далеко од градске вреве и посветили се узгајању оваца. Кадгод би се сетио својих пријатеља, Тестера је умео да се дохвати старих фотографије и прошета по успоменама, а редовно је пратио Вукову и Џивџанову каријеру преко интернета, радовао се њиховим победама и освојеним медаљама, туговао због пораза, као да су његови. Најтеже му је падало да их гледа обојицу у финалима, на супротним странама. Плакао би и радовао се у исто време по завршетку таквих утакмица.

***

Кад су му бака и деда умрли, Миша Чварак је остао сам. После средње школе, преселио се у Београд, завршио Машински факултет и застао на раскршћу, несигуран куда даље. Сви његови пријатељи расули су се по свету, сваки на своју страну. Ретко се чуо са њима, али нису заборавили један другога.  Чуо је и да се Љубица одселила у Шведску, да живи са неким и да не планира да се врати. Никад је није преболео. Запослио се у једној инжењерској фирми у Београду и наставио миран усамљенички живот. Помислио је да би било добро отићи негде далеко, па је поднео захтев за иселење у канадској амбасади.

У то време су те пријаве брзо обрађивали, па је добио визу исте године. Ухватио га је неки страх да неће успети да се снађе. Од свих великих снова које је као дете сањао, изгледа да ће један ипак коначно успети да оствари - да путује по свету. Слетео је у Торонто, па продужио аутобусом до неком малог места у провинцији Квебек. Нашао је посао већ прве недеље по доласку, али не онај за који се школовао. Добио је посао берача камења. Трактор са приколицом иде пољем сталном брзином, а берачи камења се крећу иза њих, сагињу се, прикупљају камење у нарамак, бацају у приколицу, па опет посежу за камењем и све тако у круг. Проблем настаје кад налете на веће или укопано камење, које не може тако брзо да се ишчупа из земље. Трактор и приколица настављају да се крећу истом брзином и не чекају на бераче... а онда ови јуре за приколицом, па онда брзо назад по камење... Радио је Миша Чварак тај посао две године, мислећи, с почетка, како ће доћи неко боље време, где ће своје високе школе моћи добро да наплати, а на посао берача камења гледао је као на нужно зло, пре него што му коначно сване у животу. Увече је био толико уморан, да није имао снаге ни да једе, већ би се онако прљав од земље и прашине, свалио у кревет у својој изнајмљеној собици и тако дочекао следеће јутро и ново дан за брање камења. И што је теже радио, временом се све више повлачио у сећања, сећао би сшуштања дајаком низ Врбас са пријатељима и свих мангупарије којима су испуњавали своје дечачке дане и снове. Знао је да су Џивџан и Вук постали светске рукометне звезде, да је Тестера негде на крају света, срећан са својима, а он... Сам у туђој земљи, бере камење да се прехрани, без наде да ће ишта кренути на боље. Докле више?

Након неколико година боравка у Канади, научио је француски језик и решио да нађе неки лакши посао, па се запослио као ноћни чувар у једној великој инжењерској фирми. Зарађивао је више него док је радио као берач камења, а имао је и много времена за читање и учење. Пријавио се за неке курсеве, ноћу учио, јутрима дремао, поподневима ишао на предавања. После годину дана, по завршетку тих курсева, пријавио се на позицију инжињера почетника у својој фирми. Познавали су га, знали су да је радио као ноћни чувар код њих, видели да има завршен факултет и додатне стручне курсеве одрађене у Канади и решили да му пруже прилику.

Лепо се уклопио на новом послу, задовољан је био и послодавац, па је стигло и прво унапређење. Прошли су Мишу Чварка бојазан, стрепња и незадовољство који су га је мучили првих година по доласку у Канаду. Две године касније, могао је за себе рећи да је свој човек, скућио се, почео да се креће по српској заједници, упознаје нова лица. После дуго времена, смејао се опет сваког дана. Имао је много више времена у вечерњим часовима, па је често лутао интернетом и пратио блиставе каријере својих пријатеља Вука и Џивџана.

Те године се у Паризу одржавало светско првенство у рукомету, па је одлучио да се види са њима двојицом. Договор је пао да се нађу дан по завршетку првенства у Паризу, тачно у подне, на платоу подно Ајфелове куле. Миша Чварак је стигао први, још увек покушавајући да се опасуљи од лета, јер је тог јутра стигао из Канаде. Све је врвело од туриста, скупљених у подножју 324 метра високог торња кога годишње виде уживо милиони посетилаца. Бринуо се како ће их пронаћи, кад га неко изненада куцну по рамену. Окренуо се и угледао, од ува до ува насмејане пријатеље, Џивџана, Вука и - Тестеру!!! Кријући од Мише Чварка, његови пријатељи решили су да га изненаде и окупе се у пуном саставу. Сузе радоснице, неверица и одушевљење због поновног сусрета, грчевити загрљај и радост, неизмерна радост све четворице. Седели су пријатељи неколико сати у подножју куле и причали о детињству, о животу који их је растерао по свету, па ево коначно опет сакупио на једном месту, о породицама које су сви, осим Мише Чварка створили, показивали слике из новчаника... Насмејани, хранили су врапчиће и голубове мрвицама хлеба које је у папирној кесици скривеној у џепу, као и некада носио Џивџан. Кренули су потом у лагану шетњу, лутали градом и у тренутку застали испред Тријумфалне капије.

"Кажи "драгичка!" - узикну одједном Џивџан.

"Драгичка!" - одврати збуњено Миша Чварак. Није му било јасно шта још тако лепо може да му се деси тог дана.

"Окрени се!" - добаци Тестера весело. Оклевао је. Није се усуђивао ни да помисли ко би то могао да буде. Једино коме би се у том тренутку још обрадовао била је... окренуо се - Љубица... Мрак. Пао је као покошен кад ју је угледао. Тестера је прво прискочио, Љубица је заплакала у паници, Вук га је трескао и прскао водом из пластичне боце, док је Џивџан отрчао да позове помоћ. После неколико тренутака, Миша Чварак је отворио очи и поново у неверици, широм отворених очију посматрао љубав свог живота, нагнуту над њим, док су га његови пријатељи, његова једина преостала породица, подизали са земље и тресли прашину са белог одела...

***

Годину дана касније, у истом саставу су се окупили у Монтреалу, да дочекају излазак Љубице из породилишта, док је пресрећни тата Миша Чварак носио сина и кћерку у дуплој носиљци.

Ален Ђелић, Калгари - Канада

Април, 2010. године