Čiča Zimonja

Ko se još seća muka čiča Zimonje i njegovog druga vetra „Sjeverca“, u večitoj, unapred izgubljenoj borbi sa veselim junakom „Proljećem“ i njegovim pratiocem Jugom, tako lepo opisanih u dečijem romanu „Priče ispod Zmajevih krila“ Branka Ćopića? Uvek bi mi bilo žao ove džangrizave zimske starine, kadgod bih čitao ovu priču svojim ćerkama za laku noć. Njegovo izbeglište bilo je negde na severu Evrope u Smrznutom Cvokotancu, gde je ponosno nosio svoju bundu od inja, uz idilične zvuke „Snježne oluje“ (svira duvački orkestar kapelmajstora Sjeverca, kako je to lepo čika Branko napisao).
.................
Izgleda da se čiča Zimonja opametio pod stare dane, zatražio lepo od kanadske ambasade useljeničku vizu, raspakovao kofere u Kalgariju i odlučio da se nastani ovde zauvek. Danas je šesti juni, breg ispred kuće osvanuo je ogrnut belim pokrivačem, na veliku radost moje četvorogodišnje ćerke, koja još ne razume da nije lepo kad sneg padne u junu. Ona samo misli na svoje saonice i kako će da se spušta nizbrdo i kako će ponovo da nosi čizme. Uh, što ja ne mogu tako.
..................
Naš mačak Miško je jedna vrlo pospana mačka, ume i po 16 sati dnevno da spava. Naročito kad dođe toplije vreme. Jednostavno se sklupča u svojoj postelji, spusti roletne i – laku noć. Hrani se zdravo, jede mahom tunjevinu, paštetu i onu svoju suvu hranu. Izbegava svinjetinu i slaninu, jer goji, a ni ćuretina mu nije omiljena iz istog razloga. Kao i svi Kanađani, pazi na holesterol, krvni pritisak, pa eto ni čvarke neće. Istina, domaći su čvarci, jer nema ovde gde da se kupe u obližnjoj piljarnici. Ni mleko ne gotivi suviše, a o hlebu da ne pričam. Voli da se mazi, legne kao kuče na leđa i čeka da se neko igra sa njim.

Kad sam video da pada sneg, iz protesta sam odlučio da ostanem u krevetu dok ponovo ne dođe Sunce i toplo vreme. Kao za inat, ovaj naš mali rođak afričkog lava, odlučio je da porani (misli eto zime ponovo kad je ugledao sneg kroz prozor), pa je počeo da mjauče po sobi zorom već od pola devet.  Supruga je od snežne beline napolju, počela čudno da se ponaša i mahnito da se smeje i to tako zarazno da sam morao da joj se pridružim, iako nisam znao čemu da pripišem taj napad radosti u ovo snežno jutro, petnaest dana pred početak kalendarskog leta u Kanadi. 

„Kalgari u junu“ Foto Zoran Ljuboje

Miško se uzvrpoljio i nervozno šetkao sa jedne na drugi kraj sobe, prvo sa moje, pa sa ženine strane kreveta, pa onda skoči kraj nogu, a ja ga mrzovoljno vratim nazad i kažem mu da me pusti da spava. On ne bude lenj, vidi da od nas nema vajde i da nećemo da ustanemo, ode lepo u sobu kod dece i ponovi celu predstavu (mjaukanje, skakanje oko i po krevetu) a deca k'o deca, obraduju mu se, baš kao i snegu i pet minuta kasnije eto njih kod nas u sobi i pitaju kad će doručak. Onda šta ću, siđem, napravim kačamak i postavim sto.

Eto, baš pre neki dan, žena je sklonila zimsku garderobu, bunde, džempere, zimske kape, šalove, rukavice. Kad sam malopre kretao u prodavnicu po hleb i mleko, vidim nema jakni, pa sam krenuo u kratkim rukavima. Parkiram ispred prodavnice, izlazim iz auta, a sneg veje li veje, prst pred okom se ne vidi. I pritom pada neki sitni grad, kao mirođija ovoj zimskoj čorbi u kasno proleće.

Još od dolaska sam se pitao zašto neki ljudi ostavljaju novogodišnje ukrase na kući tokom cele godine. Računam, lampice, kuglice i slične džidža-bidže se postavljaju i drže kad pada sneg. Sad ih potpuno razumem i kad krajem septembra ove godine ponovo okitim kuću novogodišnjim ukrasima, ostaće tako okićena dok se ne iselim iz nje.

Alen Đelić, Kalgari – Kanada

Jun 2009 godine