Reply to comment

28.07. ponedeljak – Poslednji dan u Lisabonu.

Ko želi, može da se brčne u našem bazenčiću ili da ode na neku od udaljenih atlantskih plaža, a onda da nastavimo sa istraživanjem.

U Lisabonu ima tako divnih i neobičnih stvari, a mislim da je jedna od njih, svakako, spomenik “Discoveries” - Henry the Navigator. Ako na slikama izgleda ovako impozantno, možete samo da zamislite kako izgleda uživo. Enrike Moreplovac, rođen je u Portu, 4.marta 1394. godine. Bio je treći sin kralja Portugala Žoaoa I od Portugala, osnivača dinastije Aziz. Pokrenuo je velika portugalska pomorska otkrića, učestvovao je u mnogim pomorskim ekspedicijama i gradnji novih i bržih brodova. Pod njegovim rukovodstvom Portugalci su sve više plovili na jug. Tako su otkrili Zelenortska ostrva, a kolonizovali su Kanarska, Azorska i ostrva Madeira. Enrike je bio svestan velikih mogućnosti zarade od saharskih trgovačkih puteva. Bio je i očaran Afrikom. Smatra se da je započeo portugalsku školu kartografije služeći se metodama koje su i ranije bile poznate mornarima.

Sve do Enrikeovih pomorskih istraživanja, rt Božador je bio najjužnija tačka poznata Evropljanima. Kartaginjani su 2000.godina ranije poznavali i južnija područja. Portugalci su 1420. ponovo otkrili Madeira ostrva, a na Enrikeov podsticaj Portugalci su ta ostrva kolonizovali1430. Jedan od njegovih kormilara otkrio je 1427.godine Azorska ostrva, a Portugal ih je kolonizovao 1430.god. Žil Eanes, komandant jedne od Enrikeovih ekspedicija, prvi put je 1434. prešao rt Božador. Bio je to veliki prodor jer se za to mesto smatralo da je blizu kraja sveta, sa sturjama koje nisu ohrabrivale trgovačke poduhvate.

Donirao je 1431. mnogo kuća za Estudo General, koji će kasnije postati Univerzitet u Lisabonu. Koristeći novi tip brodova, ekspedicije su išle sve dalje i dalje. Došli su 1441. do Belog rta. Zaliv Argutin ugledali su 1443. i tu su 1448. sagradili važnu tvrđavu. Dinis Dijas je došao do reke Senegal i do Zelenog rta 1444. Već tada su istraživači prešli granicu pustinje. Enrikeova želja se ispunila jer je morskim putem zaobišao muslimanske kopnene trgovačke puteve preko zapadne Sahare.

Robovi i zlato su počeli da stižu u Portugal zahvaljujući naporima Enrikea Moreplovca. Portugal je zahvaljujući prilivu zlata 1452. iskovao prve zlatnike “krusado”.Od 1444. do 1446. iz Lagosa je za Enrikea plovilo oko 40 brodova. Započela je prva privatna trgovačka ekspedicija. Alvis Kadamosto je istražujući atlantsku obalu Afrike otkrio nekoliko ostrva kraj Zelenog rta između 1455. i 1456. Kadamosto je na prvom putovanju posetio ostrva Madeira i Kanarska ostrva. Na svom drugom putovanju, Kadamosto je postao prvi Evropljanin koji je otkrio Zelenortska ostrva. Do 1462. Portugalci su istražili obalu Afrike do današnje države Sijera Leone. Dvadeset osam godina kasnije Bartolomeo Dijas dolazi do najjužnije tačke Afrike i tako dokazuje da se Afrika može oploviti. Vasko da Gama nakon toga 1498. dospeva do Indije.

Posle ovog kraćeg časa istorije, dok obilazimo lepote Lisabona i okoline evo i nekoliko reči o tome kako se jede u ovoj zemlji. Pa ogladnesmo istražujući. Današnji Portugalci, potomci čuvenih moreplovaca i neustrašivih pustolova koji su zaslužni za otkrića mnogih udaljenih krajeva Zemljinog šara, u okvirima ustaljenih stereotipa slove za melanholičnu, introvertnu i tradicionalistički nastrojenu naciju. Manje je poznato, pak, da je ovaj neveliki, ali po mnogo čemu svojstven evropski narod odgovoran i za stvaranje jedne od najbogatijih i najraznovrsnijih gastronomskih tradicija u kojoj bez imalo rutine i s nesmanjenim zadovoljstvom svakodnevno uživa.

Portugal je, po svom položaju i blagodatnoj klimi, jednostavno predodređen za nadahnuće gurmanskom hedonizmu: neograničeno obilje i raznovrsnost morskih plodova kao da se neprestano utrkuje sa raskošnom ponudom povrća, voća i raznoraznih mesnatih iskušenja, pa nije ni čudo što su Portugalci prvaci kuhinje u kojoj se hrana slavi do razmera pravog kulta. Još ako se podsetimo da su moreplovci ove, nekada moćne, kraljevine među prvima počeli da u Evropu donose raznorazne začine i egzotične kulinarske sastojke, gurmanski mozaik počinje da poprima svoje konačne obrise. Iako se, strogo geografski gledano, Portugal već iskrada iz mediteranskog okrilja, njegovo kulinarstvo po mnogo čemu nadovezuje, ali i prevazilazi sredozemne gastronomske arome i navike.

Hrana je, pored fudbala i omiljene muzičke tradicije - fado, deo svetog trojstva kojem se iz dana u dan svaki Portugalac zdušno i revnosno klanja, tako da putniku namerniku ne preostaje ništa drugo nego da se s mnogo dobre volje pridruži sveopštem uživanju. Dnevni redosled i intenzitet druženja s hranom posetiocu sa strane isprva biva predmet neskrivenog iznenađenja: posle simboličnog doručka, u podne se obustavlja svaki posao i na sat vremena izgladnele gradske armije službenika slivaju se u pravcu restorana i taverni koje spremno čekaju da utole njihovu glad. Još veće iznenađenje za neupućene nastupa s dolaskom večere, koja predstavlja neokrnjenu reprizu ručka, sa sve obaveznim predjelima, supama i glavnim jelima, zalivenim dobrim vinom i ukrašenim nekom laganom poslasticom ili svežom voćkom. Suvišno je reći da se ovakve navike, zahvaljujući neodoljivosti njihovog sadržaja, s lakoćom i brzinom usvajaju. Njihovom bezbolnom usvajanju nesumnjivo doprinosi i temeljnost u tradicionalnom pristupu hrani – ovakva privrženost ne trpi bilo kakva eksperimentisanja, preskakanje utvrđenog redosleda ili mešanje ukusa kojima nije mesto pod nepcima u isto vreme!

A u Portugalu se jede svuda i u svakoj prilici: od uličnih brzih zalogaja nimalo brze hrane u vidu kroketa ili kuglica od bakalara, preko usputnih zakuski koje služe kao svojevrsno dozivanje između dva obroka, do pravog obeda koji se ne sme ničim narušiti, posebno kada je vezan za neki od mnogobrojnih svetkovina katoličkog kalendara. Od popularnih "tascas", porodičnih kafanica sa po nekoliko rasklimatanih stolova raštrkanih po starim delovima Lisabona, koje bez imalo napora odolevaju najezdi konfekcijske pseudo-ishrane, preko taverni na obalama reke ili okeana koje mame mirisima riba, rakova i školjki (...Jutro ne miriše na rakove i školjke...), ili seoskih krčmi u unutrašnjosti gde se svaki kraj diči posebnim receptima za čuvene crne kobasice i ostale mesne prerađevine...do luksuznih restorana koji s uspehom čuvaju tajne recepte za spravljanje jedinstvenih preliva i sosova: kult hrane se praznuje, gaji i održava na svakojake načine!

Već poslovični bacalhau (bakalar), koji važi za nacionalno jelo, do te mere je srastao sa tradicijom udovoljavanja blagoutroblju da ga Portugalci od milošte nazivaju „vernim prijateljem“. Zanimljivo je, i pomalo paradoksalno, što je u ostalom slučaj sa većinom ustaljenih običaja koji se ne dovode u pitanje, da je ova pomorska zemlja, prebogata sopstvenim svežim plodovima mora, za nacionalno jelo odabrala baš ovu ribu iz udaljenih hladnih mora severnog Atlantika, Norveške ili Njufaundlenda. Ali, ovakvim filozofskim preispitivanjima nema nimalo mesta u procesu spravljanja jednog od 365 jela od bakalara, a još manje u gozbi koja potom sledi. Mnogobrojni varijeteti se uglavnom razlikuju u načinu odmeravanja i kombinovanja dodatnih sastojaka u vidu krompira, luka, crnih maslina i ulja, ali ima i iznenađujućih kombinacija prozvanih po svojim inventivnim tvorcima (kao što je na primer, bakalhau du Ze da pipa – nešto kao bakalar na način „Jovice iz bačve“). Iako se služi svuda i u svakoj prilici, poseban užitak, na primer, je prepustiti se čarima bakalhau a braž (sa crnim lukom i krompirom u vidu prženih rezanaca) na balkonu kafeterije manastirskog kompleksa Sao Visente da Fora odavno pretvorenog u muzej, u lisabonskoj četvrti Alfama. Naravno, ako od silnih taškinja koje vas mame na putu do ovoga muzeja do njega uopšte i dospete...

Naravno, nepravedno bi bilo zbog bakalara na tavorenje osuditi ostale zamamne sadržaje portugalske kuhinje: ljubitelji supa i čorbi veoma brzo bi se odomaćili na ovom terenu, koji nudi širok raspon ovih toplih i okrepljujućih eliksira često obogaćenih proprženim hlebom. Najpoznatija čorba je tzv. Kaldoverde, koji se obično služi severno od reke Mandego, a spravlja se od pasiranog krompira, zelenog galicijskog kupusa, maslinovog ulja i krvavice- po želji, uz dodatak listova korijandera i razmućenog jajeta na kraju. Čitav niz jela naziva se kataplana, po bakarnoj posudi u kojoj se spremaju, a koja neodoljivo podseća na naš đuveč; ova posuda ugostiće ponekad mušule, kobasice i šunku u spoju sa paprikom i mirišljavim travama, a onda u zavisnosti od nadahnuća i prohteva, divljač ili svinjetinu sa raznim plodovima mora. Jednostavno od naizgled najneobičnijih (i najukusnijih) specijaliteta je karne de porko a alentežana – svinjetina na alentežanski način, koja se sprema sa školjkama i sosom od burbona, raznih vina i začina. Po idealnom scenariju, a za ljubav doslednosti, uputno je otići na samo „mesto zločina“ – Evora, prestonica Alenteža (nalazi se u blizini Lisabona), gde se ovo jelo i dan danas sprema po originalnom receptu.

Sledeći trag lokalnih specijaliteta, Portugal svakako vredi obilaziti uz svojevrsno gastronomsko hodočašće, pri čemu svaka provincija, pa čak i sela i varošice međusobno udaljene ne više od desetak kilometara nude zapanjujuću raznovrsnost specifičnih jela koja se spremaju samo tu i nigde više. U nekim zabačenijim krajevima još se upražnjava običaj da se svinjsko meso na izvesno vreme radi fermentiranja zakopava u zemlju, što kasnije doprinosi zagonetno pikantnom ukusu mesnih prerađevina (ali ponekad je možda i bolje ne znati baš svaku dobro čuvanu tajnu majstora kulinarstva...). Kao što su za sever zemlje karakteristična teška mesna jela (npr. Porto je poznat i kao „prestonica škembića“) put ka jugu sve više uranja u tipične primorske jelovnike, mada i tu ima izuzetaka koji potvrđuju pravilo (okolina Lisabona je, npr. na glasu po raznim specijalitetima koji se spravljaju od puževa).

Portugalska kuhinja je u skladu sa mavarskim osvajanjima, kolonijalnom prošlošću i isprepletanim putevima raznih povratnih kulturnih sprega, na najbolji mogući način bila otvorena za uticaje drugih – pirinač je, tako, poprilično zastupljen, kao osnova za razna ukusna rižota „obogaćena“ raznoraznim vrstama povrća, mesa, piletine, riba, školjki... Piletina (frango) na roštilju sa piri-pirijem, pikantnim začinom priziva afričke ukuse, dok je čuvena brazilska fežoada doživela portugalsku transformaciju uz dodatak svinjskih kolenica, kobasica, belog pasulja i kupusa...

I naravno mislim da nikako ne smemo propustiti neko mesto gde se može čuti izvorni fado.

Svaki susret sa novom i nepoznatom kulturom biva sasvim izvesno upotpunjen i obogaćen doživljajem njene muzičke tradicije, koja često odslikava najneuhvatljivije, a ujedno i najtačnije nijanse suštine određenog mentaliteta. Primer retko upečatljivog odraza duše jednog naroda je upravo portugalski fado – ako su Portugalci „merna jedinica“ melanholije, čežnje i nostalgije (koje u njihovom jeziku opisuje jedna jedina, teško prevodiva reč – saudad), narod koji je patnju pretočio u umetnost življenja – fado je najneposredniji izraz ovakvog emotivnog stanja. Kao što poreklo same reči nagoveštava (od latinskog fatum – sudbina), začarani splet sudbine i kobi čiju će neminovnost običan smrtnik teško izbeći leži duboko u korenu ovog muzičkog izraza, koji pleni svojom opojnom melodičnošću balade i dubokom, gotovo razornom emocijom.

Koreni fada sežu sve do srednjovekovnih trubadurskih pesama, koje su se kasnije prožimale sa andaluzijskim žalopojkama kroz eho mavarsko-sefadskih, odnosno afro-brazilskih prizvuka. Fado, kakav nam je poznat u današnjem obliku, zaživeo je u lisabonskim lučkim tavernama, a pomikao je među priprostim, neuglednim gradskim življem Lisabona krajem 18.veka; njegovi rodonačelnici su pralje i piljari, prodavačice ribe, cvećarke, jednom rečju – svi oni kojima preostaje jedino pesma da olakšaju gorčinu i patnju svoje teskobne egzistencije. Iako u fadu atlanska melanholija preovladava nad mediteranskom bezbrižnošću, u njemu se ne peva samo o jadima sirotinje, lavirintima pretežno neuzvraćene ljubavi ili bolnim rastancima i izneverenim očekivanjima: on slavi i radost skromne svakodnevnice i pre i posle svega, lepotu i opčinjenost Lisabonom „princezom među gradovima“.

Iako se peva i među studentima Koimbre, univerzitetskog centra iz XVI veka, kao i u prestonici severa Portu, fado je ipak sinonim za Lisabon: u njegovim najstarijim četvrtima Alfami, Morariji, Bajro Altu i Madragoi stiče se i prelama svekoliki prtugalski muzički etos i etnos. Pored klasične ili „španske“ gitare (koju Portugalci nazivaju violom), pesmu neizostavno prati srcolika, lutnji slična portugalska gitara sa dvanaest žica, koja je ovekovečena i neobičnim stihovima u fadu „Ilariu“: „Kada u grob pođem, neka moj kovčeg ima oblik neobičan: oblik srca, oblik gitare...“. Fado je vremenom prokrčio sebi put i u otmenije plemićke krugove, u čijim salonima je u 19.veku počeo da se izvodi u pratnji klavira. I to opet zahvaljujući jednoj burnoj i strasnoj ljubavi, između grofa De Vimioza i jedne od prvih fadistkinja, vatrene Marije Severe – u znak žaljenja zbog njene smrti, pevačice fada i dan danas se zaogrću tradicionalnim svilenim crnim šalom dugačkih, teških resa.

Posle pada Salazarove diktature 1970.godine, fado je neko vreme tavorio u nemilosti jer se nepravično vezivao za reakcionu i represivnu prošlost. Na sreću, ne zadugo: tokom poslednje dve decenije, ova muzička forma, koja se samo izdaleka može uporediti sa našom starogradskom muzikom, doživela je pravi procvat i preporod zahvaljujući mnoštvu novih, mladih glasova koji čine hrabar iskorak u pravcu poigravanja strogim i ustaljenim pravilima. Pre nekoliko godina, ova dragocenost portugalske urbane kulture dobila je i svojevrstan hram u vidu Muzeja fada i portugalske gitare, otvorenog nadomak Alfame, u lisabonskoj luci, gde se može naučiti bezmalo sve o ovom nezaobilaznom sastojku života portugalske prestonice. Ali, pravi doživljaj ipak je vezan za posetu nekoj od adega, tradicionalnih taverni gde se dešavaju fado večeri, koje predstavljaju ritual za sebe. Ovaj obred prethodno pretpostavlja i obed, da bi se u muzici uživalo uz neko od opojnih portugalskih vina. Samo izvođenje prati se u skoro pobožnoj tišini, niko se ne usuđuje da „upada u reč“ fadistima, koji bivaju nagrađeni dugim i gromkim aplauzima.

Iako postoji čitav niz skoro institucionalizovanih adega sa organizovanim fado spektaklima za strane posetioce, svakako vredi ući u trag i autentičnim, često neuhvatljivim fadistima koji se nepredvidljivo pojavljuju u ovoj ili onoj krčmi, da bi okupljene počastili nesvakidašnjim izvođenjima popularnih melodija, naravno, bez suvišnog mikrofona. Putnik namernik može biti istinski zatečen situacijom u kojoj konobar u nekoj od neuglednih taverni, iznenada i bez najave, skida pregaču i predaje se pesmi, na radost i opčinjenost prisutnih.

Nebrojene su fadistkinje i fadisti koji su ostavili traga u srcima i sećanju Portugalaca i svih ljubitelja fada, ali je najveća zvezda na tom nebu svakako Amalija Rodrigeš, koja je svojim glasom i pojavom pronela slavu fada širom sveta. Portugalci su Amaliju s pravom smatrali pravim nacionalnim blagom, a njena smrt pre nekoliko godina obeležena je trodnevnom žalošću. Ali, da Portugalci, inače izuzetno muzikalan narod, ne mogu dugo bez pesme, a naročito ne bez fada, potvrdila je i pojava mjuzikla koji slavi Amalijin glas i život, čije su predstave mesecima unapred rasprodate.

Poslednjih godina, koje svedoče o oživljavanju ovog tradicionalnog pevanja u novom ruhu, neprestano traje potraga za novom „kraljicom fada“, a princeza svakako ima mnogo: Tereza Salgueiro, Dulse Ponteš, Misija, Mariza, Katja Guereiro, Mafalda Arno...samo su neka od imena iza kojih se krije plejada novih ženskih glasova, koji tradiciji dodaju nove sastojke, samo da bi je osvežili i osnažili.

Bliskost fada i poezije – za neke od pesama najveći živi pesnici portugalskog jezika posebno pišu stihove na komponovanu muziku – još jedan dokaz o uzletu u artizam i otiskivanju u salonske sfere, koje ujedno dopuštaju i daleko veću raznolikost interpretacija. Ali, fado ipak ostaje neraskidivo povezan sa lisabonskom kaldrmom, mirisom prošlosti i dubinom nostalgije, koji obogaćuju svaki boravak u portugalskoj prestonici i ozvučavaju svako sećanje na nju akordima ove besmrtne pesme.

Uma casa portugesa

Uma casa portuguesa fica bem
pão e vinho sobre a mesa.
Quando à porta humildemente bate alguém,
senta-se à mesa co'a gente.
Fica bem essa fraqueza, fica bem,
que o povo nunca a desmente.
A alegria da pobreza
está nesta grande riqueza
de dar, e ficar contente.

Quatro paredes caiadas,
um cheirinho a alecrim,
um cacho de uvas doiradas,
duas rosas num jardim,
um São José de azulejo
sob um sol de primavera,
uma promessa de beijos
dois braços à minha espera...
É uma casa portuguesa, com certeza!
É, com certeza, uma casa portuguesa!

No conforto pobrezinho do meu lar,
há fartura de carinho.
A cortina da janela e o luar,
mais o sol que gosta dela...
Basta pouco, poucochinho p'ra alegrar
uma existéncia singela...
É só amor, pão e vinho
e um caldo verde, verdinho
a fumegar na tijela.

Quatro paredes caiadas,
um cheirinho a alecrim,
um cacho de uvas doiradas,
duas rosas num jardim,
um São José de azulejo
sob um sol de primavera,
uma promessa de beijos
dois braços à minha espera...
É uma casa portuguesa, com certeza!
É, com certeza, uma casa portuguesa!
Amalia Rodriguez

Ova divna muzika može se u Lisabonu slušati u restoranima u:

Alfama – A Parreirinha de Alfama, Beco do Espirito Santo 1
A taverna D’el Rei, Lg.Chafariz de Dentro 14
Clube de fado, R.S.Joao da Praca 92-94
Bairro Alto – Lisboa a Noite, Rua das Gaveas 69-71
A Severa, Rua das Gaveas 51
Madragoa – Senhor Vinho, Rua Meio a Lapa 18-22

Probaćemo da rezervišemo mesta. Mislim da će to svakako biti doživljaj kao i slušanje i gledanje flamenka u Španiji. Laku noć. Spavajte uz zvuke fada, a sutra se vraćamo flamenku.

Nerro, Wikipedia (deo teksta i fotografije)

Beograd, 2008. godine