jevtic's blog

Srbija je raj za velike investitore sa dosta novca – ukoliko imate značajna sredstva zarađena preprodajom određenih supstanci koje najbolje uspevaju u nekim zemljama Južne Amerike – možete bez problema tim novcem od države kupovati hotele, preduzeća, turističke i druge komplekse – država vas neće ni pitati za poreklo para koje joj uplaćujete. S druge strane, ako ste u Srbiji od crkavice šteđene godinama otvorili nekakvu firmu ili STR da prodajete ’lebac i mleko, da biste otvorili račun u banci morate dostaviti hrpu dokumentacije, uključujući i izjavu o poreklu imovine i (ne)obavljanju javne funkcije – država je kontrolnu funkciju prebacila na banke da maltretiraju sitne ribe – za krupne se stara ona sama koja ih, kao država velikih investicionih mogućnosti – ništa ne pita, sve dok leže lova, bila ona i malo prašnjava! Beli prah je posebno na ceni!

Valjda je u ljudskoj prirodi da se, u nedostatku nečeg, okrene ka „starim dobrim vremenima“ u kojima je toga nečeg bilo na pretek. Loša igra i rana eliminacija naših rukometaša sa još nezavršenog evropskog prvenstva nepogrešivo mi je osvežila sećanja na, kako bi sportski komentatori rekli, „zlatno doba“ tada jugoslovenskog rukometa. I to na jednu ekipu koja je sredinom osamdesetih bila toliko dominantna u evropskom (a samim tim i svetskom) rukometu, da sam siguran da je to bio najbolji svetski rukometni tim svih vremena. Nadam se da većina čitalaca (bar poznavaoca rukometa) pogađa da je reč o Metaloplastici iz Šapca, tamo negde od 1982. do 1986.

U senci ogromnog broja saobraćajnih nesreća koje se poslednjih meseci skoro svakodnevno dešavaju na putevima Srbije, relativno je nezapaženo (za običaje srpskih medija) prošla vest o pogibiji Borke Vučić, bivše direktorke Beogradske banke. Ne bi ova vest, bez obzira na tragičan ishod, zaslužila pažnju ni autora ovog teksta, da nije određenih mišljenja i „činjenica“ o pomenutoj pokojnici koje se već godinama plasiraju u medijski prostor Srbije.

Pre par noći, srpska policija je zadala jedan od odlučujućih udaraca kriminalu u Srbiji hapšenjem predsednika opštine Aranđelovac. Ako se setimo hapšenja gradonačelnika Zrenjanina pre nekoliko meseci, možemo reći da je kriminal u Srbiji praktično toliko osakaćen da je još jedino potrebno zadati mu završni udarac, pa da bude potpuno iskorenjen sa ovih prostora. Iz uvek dobro obaveštenih izvora saznajemo da se priprema završna akcija policije kojom će se konačno stati na put kriminalu u ovoj zemlji. Ekskluzivno za sajt „Srbi u svetu“ otkrivamo da će ova akcija obuhvatiti privođenje sledećih grupa i klanova:

Stočnu mafiju iz Šljivovca
Baba Stojkinu grupu iz Malog Krčmara
Guberevački klan
Kobasičarsku mafiju iz Bačkog Monoštora
Ozloglašenu slaninarsku kriminalnu grupu iz okoline Stajićeva
Roštiljsku mafiju iz Pečenjevaca

Tokom 90-tih godina prošlog veka često je, u trenucima nemoći da se bar zagrebe po tada još čvrstom Miloševićevom režimu, korišćena izreka da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje. S obzirom da sam protivnik bilo kakvog trpanja u kolektivitete, a i zbog toga što su reči „narod“ i „vlast“ toliko puta zloupotrebljene, moja verzija pomenute izreke bi bila da građani neke zemlje imaju državnu administraciju kakvu zaslužuju, to jest koliko su joj prostora dali da se ponaša na način na koji se ponaša.

Beograd, kao najveći i „glavni“ grad Srbije (hoće se reći administrativni centar), ima svoja specifična pravila u mnogo čemu. Saobraćaj ne da nije izuzetak od istih, već bi se o njegovim pravilima u Beogradu moglo napisati brdo socioloških, a bogami i psiholoških i psihijatrijskih studija. Naravno, da bi se to uradilo, morate imati (ne)sreću da budete učesnik tog cirkusa, jer u ovom slučaju samo empirija može dati materijal za izučavanje istog.

Pokušao sam da dam 10 saveta onima koji nemaju to dragoceno iskustvo vožnje po Beogradu kako da se najbolje uklope. Saveti su bazirani onome što je autor ovih redova video i iskusio na beogradskom vrelom asfaltu tokom svog dugogodišnjeg vozačkog iskustva.

Znao sam odvajkada da se državni podanici s vremena na vreme stavljaju na različita iskušenja od strane te iste države – da je drugačije ne bi ni bili podanici! – no, ja sam nekako godinana unazad uspevao da neka zaobiđem, a ona druga, koja za zaobilaženje behu nezgodna , sasvim uspešno zaboravim (valjda je tačno ono da živo čeljade pamti samo lepo, a zaboravlja ono drugo; neću da kažem da pomenuta iskušenja spadaju u to drugo, ali meni nekako uvek zaigra srce na neki čudan način kad je to drugo u pitanju – biće da je stvar potpuno subjektivna!). Pred sam kraj obračuna sa starom 2008. godinom, naši poslanici nas obradovaše i pokloniše nam još jednu godinu vremena i prostora da plavu boju zamenimo bordo-crvenkastom, što je, kažu, ključno da nas se smesti na belo, posle čega bi to novo bordo-crvenkasto postalo slično nekadašnjem crvenom.