Srbi u svetu |
 | |  | |  | |  | |  | |  | |  |
Zna li Srbija gde su joj deca i šta rade?
- Kako je Okrugli sto “Od brendiranja Srbije do brenda Srbije” odjeknuo među poslenicima u
oblasti kulture koji žive u Švedskoj?
Od kada je Srpske dijaspore, od tada je prisutno više dilema; koliko je brojna dijaspora, kako
joj i čime prići, ko kome treba pomagati, kako da uzajamno funkcioniše svekoliko rasejanje i
matična zemlja Srba na opštu korist. Mada je svekoliko rasejanje nepovezano i raslojeno,
ohrabruju osmišljeni pokušaji iz Beograda da se aktiviraju i ljudi iz rasejanja u stvaranju
realnije i prepoznatljive slike o Srbiji u svetu. Početkom februara, naime, u Beogradu je
organizovan okrugli sto sa temom ‘’Od brendiranja Srbije do brenda Srbije’’. Učestvovali su i
predstavnici nekoliko ministarstava Vlade Srbije medju kojima je bila i ministarka za
dijasporu Milica Čubrilo. Za okruglim stolom raspravljalo se o koracima koje je potrebno
realizovati kako bi što pre otpočeo proces brendiranja Srbije i kako bi izgradnja brenda Srbije
krenula u pravom toku. Ministarka za dijasporu Milica Čubrilo govorila je o značaju dijaspore u
svetu, koje po nezvaničnim podacima ima između 3-4 miliona. Našim ljudima koji žive u
inostranstvu treba, prema rečima Milice Čubrilo, vratiti poverenje u Srbiju i omogućiti im da
postanu „ambasadori” svoje zemlje u svetu.
Milica Čubrilo govorila je i o aktivnostima Ministarstva za dijasporu koje će se više angažovati
na pronalaženju uspešnih pojedinaca u svetu, koji često nisu članovi srpskih klubova, a
svojim radom mogu da potaknu pozitivnu asocijaciju o Srbiji. Ministarka Čubrilo, hvaljena ali i
osporavana od dela Srpske dijaspore, upotrebila je ribarski izraz „pecanje”, kad je reč o
pronalaženju uspešnih pojedinaca. Navela je, kao jedan od primera, Anu Sokolović koja je
kompozitor operske muzike, živi u Montrealu čiji je rad finansirala Vlada Kanade. Prilikom
posete Kanadi Milica Čubrilo se sastala sa Anom Sokolović i ponudila joj saradnju i pomoć
od strane Vlade Srbije.
Kako je naš časopis solidno obavešten o uspešnim ljudima srpskog porekla u Švedskoj,
odlučili smo da se obratimo jednom broju njih koju su svojim radom odavno postali
svojevrsni „ambasadori” kulture zemlje iz koje potiču. Zamolili smo ih da iznesu svoje
gledanje na čvršću saradnju sa Srbijom i šta bi Srbija trebala raditi i uraditi u izgradjivanji
kvalitetnijih odnosa sa svojom dijasprom i kakva je uloga kulture u stvaranju brenda
savremene Srbije?
Đuro Živković, kompozitor, violinista, Moj odgovor prvenstveno je vezan za delovanje u kulturi,
posebno muzici. Mislim da u domenu kulture reč „brend“ nije prikladna, ali možda u kontekstu
promovisanja Srbije može da ima najtačnije značenje. Ipak, kultura je nešto daleko više od
brenda. Smatram da reč „brend“ označava nešto što se daje drugima, izvozi i tako postaje
popularno na drugim prostorima i u drugim zemljama. Po mom mišljenju umetnici ne bi
trebalo da imaju takav osećaj izvoza, već upravo kulturni radnici u dijaspori moraju da imaju
osećaj brige od strane države, da ih država posmatra i da uvek računa na njih. Sa druge
strane, Srbija kao država i njeni organi čine izuzetno malo na osposobljavanju novih kulutrnih
vrednosti, na stvaranju nove zaostavštine. To se odnosi kako na kulturološku politiku prema
dijaspori tako i na sam državni program bilo u Republici Srbiji ili u zemljama gde živi srpski
narod (Crna Gora, Srpska).
Konkretno, kao muzičar, nikako ne mogu da shvatim činjenicu da se program „Stereorama“
koji neguje srpsku klasičnu, duhovnu i savremenu muziku, više ne čuje u Beogradu, a preti
mu potpuno gašenje. Sa druge strane postoje velika sredstva za organizovanje koncerata od
strane inostranih grupa a isto tako i isuviše mnogo popularne muzike preplavilo je medije. Za
svako organizovanje koncerata klasične muzike potrebno je mnogo vremena, strpljenja, i
materijalnih sredstava. Bez toga ljudi postaju nemotivisani i vrlo brzo sve pada u vodu.
Usled svih tih poteškoća, ljudi iz dijaspore smatraju da je bolje ostati tamo gde jesu, gde je
lakše dobiti državne stipendije, narudžbine, snimanja, odlikovanja nego se sizifovski boriti sa
bezbrojem problema koja nisu u nadležnosti umetnika.
„Drago bi mi bilo da se ovako preporučuju i koncerti recimo Đorđa Balaševića koji puni
salu nekom drugom publikom, suprotnom onima koje privlače stihovi Caki, caki Cale, kupi
mi sandale. Ili: Ja je ljubim ona podriguje. Njegov koncert otvara Karl Bild. Da ih imamo
više, manje bismo bili „prokaženi” kao nacija nasilja i mafijaštva. On je majstor govorenja
„dobrih stihova” i muzike do koje treba dorasti. I nada sve majstor tolerancije. Kultura zar
ne!”.
Pismo Dijaspori, (broj 6, decembar 1998.god. strana 3) nakon što je ovaj časopis najavio
gostovanje u Švedskoj poznatog ansambla ”Legende”
Za mene postoje jedino dve stvari koje se moraju promeniti u Srbiji a to je kultura i ekonomija.
Kulturu ipak stavljam na prvo mesto jer je ona jedina vrednost koja nam ostaje na zavet, bez
obzira o kakvoj je drugoj krizi reč. Kultura, štaviše, može i da pozitivno utiče na ekonomiju,
putem promene kulturološke svesti pojedinca, odnos prema državi, prema istoriji i prema
stvaranju novih vrednosti. Stvaranje visoke kulturne svesti u narodu razvija se svest o
vlastitom identitetu, a stvaranje umetnosti „sada i ovde“ označava novi, aktivni pristup koji je
ujedno i izuzetno optimistički. Tako se povezuje i prošlost i sadašnjost, a stvara se istinska
vrednost za budućnost.
Problem dijaspore leži u tome što ideje koja dijaspora nudi u većini slučajeva se ili
osporavaju ili im se ne daje dovoljno pažnje a takođe se javlja sumnjičavost u uspeh i
iskrenost dijaspore. Od dijaspore često se očekuje da oni budu ti koji će da pomognu Srbiji,
bilo putem ulaganja ili nekih drugih veza koje mogu da se uspostave sa inostranstvom kako
bi život u Srbiji bio lakši. To je osećanje koje ima neko ko živi u dijaspori, ili je makar to moje
lično mišljenje. Ljudi u dijaspori se zato sami bore negde daleko, gde je mogo teže - ali gde
su rešenja moguća.
Za mnoge u Srbiji, poteškoće koje nastaju u domenu kulture izuzetno demotivišu talentovane
ljude koji odustaju od svojih ciljeva jer ne mogu da nađu rešenje za ostvarivanje svojih ideja.
Tako mnogi ljudi dolaze do odluke da je možda bolje pokušati ostvariti svoje ciljeve u
inostranstvu. To je jedan od dokaza da kulturni obrazac ponašanja, razmišljanja u Srbiji nije
dovoljno prikladan za ljude koji žele da stvore nešto novo i veće. Stvaranje mogućnosti za
ostvarenje svojih ideja jeste mogućnost da se dijaspora ponovo poveže sa maticom a samim
tim na taj način može da se brendiranje ostvari u punom dahu. Poslenici u kulturi koji žive u
dijaspori mogu da daju nove ideje u domenu kulture i obrazovanja kulture. Mogu i da stvaraju
veze između umetnika iz sveta i umetnika Srbije. Država Srbija bi trebalo da savesno pronađe,
odabere umetnike kojima će pružiti ruku pune saradnje, koja će savesno stvarati uslove da se
njihova umetnost promoviše u svetu ali i u Srbiji, smatra kompozitor Đuro Živković iz
Stokholma čija je kompozicija za kamerni ansambl (16 instrumenata), Beli anđeo sa
uspehom izvodena u Švedskoj.
Zvonimir Popović, književnik; Od vas saznajem da g-đa Milica Čubrilo smatra da Srbima u
dijaspori treba «vratiti» poverenje u Srbiju. Takva teza nas dovodi u nedoumicu i baca dosta
duboku senku na, i bez toga mutnu, sliku odnosa na relaciji matica – dijaspora. Vraćanje
poverenja pretpostavlja njegovo nepostojanje. Ako poverenje ne postoji pa ga treba vratiti, to
znači da je postojalo pa je izgubljeno. Tu nedoumica dostiže kulmen i pale se crvene svetiljke!
Ja, sa svojih četrdeset pet godina u dijaspori, tako ne mslim. Srbi nisu izgubili niti će ikad
izgubiti poverenje u Srbiju, jer su im Srbija i srpstvo utkani u tkiva i u individualni doživljaj
sebe. Sa istog polazišta sam uveren da su Srbi (ne samo u dijaspori), ne jedanput, ne
dvaput, ne triput, nego bezbroj puta imali razloga da dovedu u pitanje poverenje u
«rukovodeće/vladajuće strukture» svoje otadžbine. Pored ostalog bi, na primer, bilo učtivo ako
bi se u ovim teškim danima neko u vrhu vladajuće hijerarhije izvinio hiljadama srpskih
rodoljuba u dijaspori što im otadžbina nije vratila milione evra koje su oni svojevremeno, u
najplemenitijoj nameri, dali u vidu zajma za preporod Srbije.
Postati (u «stranom svetu») ugledan i uspešan u području kulture ili umetnosti nije isto što i
postati uspešan biznismen. Treba mnogo rada, a primenjuju se dvostruki standardi i mnogo
puta se mora biti bolji od najboljeg. Dijasporac ne može da se pozove na VIP. Vrata su
najčešće zaključana, a brava je najmodernijeg tipa, mora se imati originalni ključ, kalauz tu ne
pomaže. Ovo kao kratka napomena.
Ako Srbi u dijspori veruju u Srbiju ne treba im vraćati poverenje u nju. Dosta je da im
pokažemo respekt i da smo učtivi, ka ž e Zvonimir Popovi ć, š vedsko - srpski pisac autor
trilogije o ž ivotu na š ih ljudi u Švedskoj .
Jovan Radomir , poznato lice sa švedske TV ( SVT ) " Omogućiti našim ljudima koji žive u
inostranstvu da postanu ambasadori !?". Ja mislim da su svi u inostranstvu, od onog dana
kad su krenuli iz zemlje, postali svojevrsni ambasadori Srbije. Svi! Neko manje a neko više
uspešan. Bilo da živimo u Švedskoj, Americi ili Južnoafričkoj Republici, uvek smo lepo govorili
o domovini, bilo šta da se dešavalo. Drago mi je da je neko konačno shvatio koja smo mi
snaga u dijaspori. Dosta je bilo priče o gastarbajterima. Velik broj naših ljudi uspeo je da
stvori značajne karijiera u drugim zemljama, na drugim jezicima, daleko od Srbije, Bilo čime
da se bavimo, rado ćemo nastaviti da budemo ambasadori. Svi mi u dijaspori imamo neko
iskustvo i neko znanje, koje može biti pri ruci Srbiji, samo nam se lepo treba obratiti.
Vesna Stanišić, dramaturg , Stvaranje Srpskog kulturnog centra ili Srpskog institutata u
Švedskoj, a po uzoru na Srpski kulturni centar u Parizu ili po uzoru na slične kulturne centre
drugih zemalja je, po mom dubokom ubeđenju, jedini način koji garantuje dugoročan,
pristojan i ozbiljan rad. Takav Centar bi trebalo da ima dobru finansijsku strukturu i mali, ali
stručan, tim ljudi koji bi ga vodili. Ljudi postoje. Kako u Beogradu, tako i u Švedskoj.
Ministarstvo za kulturu, Ministarstvo spoljnih poslova i Ministarstvo za dijasporu Srbije
očigledno razmišljaju kako da, na neki način, uobliče dugogodišnji privatni rad pojedinaca iz
dijaspore. I to je dobro, jer ”visokoprofesionalan, ali privatan rad, dakle rad baziran na dobroj
volji, ličnom finansiranju i na patriotizmu pojedinaca iz dijaspore” više ne sme i ne može da
bude jedina osnova za državnu kulturnu politiku Srbije u inostranstvu. Razloga za stvaranje
jednog takvog centra u Švedskoj ima mnogo. Navešću dva najbitnija.
- U Švedskoj postoji snažna srpska kulturna dijaspora. Nju čini veliki broj umetnika srpskog
porekla koji su aktivni i relevantni u švedskom umetničkom prostoru, ali i jedno visoko
kvalitetno jezgro ljudi srpskog porekla zainteresovanih ne samo za kulturnu ponudu koja im,
na žalost neredovno, stiže iz Srbije, već za umetnost i kulturu uopšte.
- Višegodisnja saradnja između pojedinih švedskih i srpskih institucija kulture i umetnika, a
koja je ostvarivana zahvaljujući inicijativom i voljom pojedinaca, narasla je danas u
poluzvaničnu bilateralnu kulturnu saradnju ove dve zemlje. I to se mora ozvaničiti. Pored toga i
zahvaljujući tome, sve više švedskih institucija kulture i umetnika pojedinaca pokazuju
radoznalost i želju da stupe u kontakt sa svojim kolegama u Srbiji. I obratno.
Tome se treba i mora izaći u susret, ako uopšte želimo ozbiljno da razgovaramo, kaže
dramaturg Vesna Stanišić autor adaptacije istorijskog projekta ”Tri krune” (tri Strindbergova
dela Gustav Vasa, Kristina i Gustav III) kojim nacionalno pozorište Švedske (Dramaten)
obeležava 100 godina postojanja.
I da zaključimo ovaj deo priče između Tamo i Ovamo. Preneli smo mišljenja četvoro
stavaralaca koji su se afirmisali u svetu a u čijem radu se itekako osećaju refleksije kulture iz
koje potiču. Tamo se kaže kako će se Majka dati u potragu za svojom uspešnom decom po
belom svetu. Ovamo to raduje ali se zahteva savestan rad i savesno stvaranje uslova da se
srpska umetnost i srpski umetnici promovišu u svetu ali i u Srbiji. Bilo kako bilo, od
brendiranja Srbije do stvaranja brenda Srbije, kultura i stvaraoci srpskog porekla u kulturu ne
bi trebali biti zaobiđeni, bar u dijalogu izmedju Otadžbine i rasejanja. No, prije svega Srbija bi
konačno i već jednom trebala saznati, gde su joj deca, koliko ih ima i šta rade u belom svetu,
a ne iz godine u godinu ponavljati kako ih ima od dva pa do čak četiri miliona u rasejanju.
Tekst je preuzet sa sajta www.dijaspora.nu uz saglasnost autora
oblasti kulture koji žive u Švedskoj?
Od kada je Srpske dijaspore, od tada je prisutno više dilema; koliko je brojna dijaspora, kako
joj i čime prići, ko kome treba pomagati, kako da uzajamno funkcioniše svekoliko rasejanje i
matična zemlja Srba na opštu korist. Mada je svekoliko rasejanje nepovezano i raslojeno,
ohrabruju osmišljeni pokušaji iz Beograda da se aktiviraju i ljudi iz rasejanja u stvaranju
realnije i prepoznatljive slike o Srbiji u svetu. Početkom februara, naime, u Beogradu je
organizovan okrugli sto sa temom ‘’Od brendiranja Srbije do brenda Srbije’’. Učestvovali su i
predstavnici nekoliko ministarstava Vlade Srbije medju kojima je bila i ministarka za
dijasporu Milica Čubrilo. Za okruglim stolom raspravljalo se o koracima koje je potrebno
realizovati kako bi što pre otpočeo proces brendiranja Srbije i kako bi izgradnja brenda Srbije
krenula u pravom toku. Ministarka za dijasporu Milica Čubrilo govorila je o značaju dijaspore u
svetu, koje po nezvaničnim podacima ima između 3-4 miliona. Našim ljudima koji žive u
inostranstvu treba, prema rečima Milice Čubrilo, vratiti poverenje u Srbiju i omogućiti im da
postanu „ambasadori” svoje zemlje u svetu.
Milica Čubrilo govorila je i o aktivnostima Ministarstva za dijasporu koje će se više angažovati
na pronalaženju uspešnih pojedinaca u svetu, koji često nisu članovi srpskih klubova, a
svojim radom mogu da potaknu pozitivnu asocijaciju o Srbiji. Ministarka Čubrilo, hvaljena ali i
osporavana od dela Srpske dijaspore, upotrebila je ribarski izraz „pecanje”, kad je reč o
pronalaženju uspešnih pojedinaca. Navela je, kao jedan od primera, Anu Sokolović koja je
kompozitor operske muzike, živi u Montrealu čiji je rad finansirala Vlada Kanade. Prilikom
posete Kanadi Milica Čubrilo se sastala sa Anom Sokolović i ponudila joj saradnju i pomoć
od strane Vlade Srbije.
Kako je naš časopis solidno obavešten o uspešnim ljudima srpskog porekla u Švedskoj,
odlučili smo da se obratimo jednom broju njih koju su svojim radom odavno postali
svojevrsni „ambasadori” kulture zemlje iz koje potiču. Zamolili smo ih da iznesu svoje
gledanje na čvršću saradnju sa Srbijom i šta bi Srbija trebala raditi i uraditi u izgradjivanji
kvalitetnijih odnosa sa svojom dijasprom i kakva je uloga kulture u stvaranju brenda
savremene Srbije?
Đuro Živković, kompozitor, violinista, Moj odgovor prvenstveno je vezan za delovanje u kulturi,
posebno muzici. Mislim da u domenu kulture reč „brend“ nije prikladna, ali možda u kontekstu
promovisanja Srbije može da ima najtačnije značenje. Ipak, kultura je nešto daleko više od
brenda. Smatram da reč „brend“ označava nešto što se daje drugima, izvozi i tako postaje
popularno na drugim prostorima i u drugim zemljama. Po mom mišljenju umetnici ne bi
trebalo da imaju takav osećaj izvoza, već upravo kulturni radnici u dijaspori moraju da imaju
osećaj brige od strane države, da ih država posmatra i da uvek računa na njih. Sa druge
strane, Srbija kao država i njeni organi čine izuzetno malo na osposobljavanju novih kulutrnih
vrednosti, na stvaranju nove zaostavštine. To se odnosi kako na kulturološku politiku prema
dijaspori tako i na sam državni program bilo u Republici Srbiji ili u zemljama gde živi srpski
narod (Crna Gora, Srpska).
Konkretno, kao muzičar, nikako ne mogu da shvatim činjenicu da se program „Stereorama“
koji neguje srpsku klasičnu, duhovnu i savremenu muziku, više ne čuje u Beogradu, a preti
mu potpuno gašenje. Sa druge strane postoje velika sredstva za organizovanje koncerata od
strane inostranih grupa a isto tako i isuviše mnogo popularne muzike preplavilo je medije. Za
svako organizovanje koncerata klasične muzike potrebno je mnogo vremena, strpljenja, i
materijalnih sredstava. Bez toga ljudi postaju nemotivisani i vrlo brzo sve pada u vodu.
Usled svih tih poteškoća, ljudi iz dijaspore smatraju da je bolje ostati tamo gde jesu, gde je
lakše dobiti državne stipendije, narudžbine, snimanja, odlikovanja nego se sizifovski boriti sa
bezbrojem problema koja nisu u nadležnosti umetnika.
„Drago bi mi bilo da se ovako preporučuju i koncerti recimo Đorđa Balaševića koji puni
salu nekom drugom publikom, suprotnom onima koje privlače stihovi Caki, caki Cale, kupi
mi sandale. Ili: Ja je ljubim ona podriguje. Njegov koncert otvara Karl Bild. Da ih imamo
više, manje bismo bili „prokaženi” kao nacija nasilja i mafijaštva. On je majstor govorenja
„dobrih stihova” i muzike do koje treba dorasti. I nada sve majstor tolerancije. Kultura zar
ne!”.
Pismo Dijaspori, (broj 6, decembar 1998.god. strana 3) nakon što je ovaj časopis najavio
gostovanje u Švedskoj poznatog ansambla ”Legende”
Za mene postoje jedino dve stvari koje se moraju promeniti u Srbiji a to je kultura i ekonomija.
Kulturu ipak stavljam na prvo mesto jer je ona jedina vrednost koja nam ostaje na zavet, bez
obzira o kakvoj je drugoj krizi reč. Kultura, štaviše, može i da pozitivno utiče na ekonomiju,
putem promene kulturološke svesti pojedinca, odnos prema državi, prema istoriji i prema
stvaranju novih vrednosti. Stvaranje visoke kulturne svesti u narodu razvija se svest o
vlastitom identitetu, a stvaranje umetnosti „sada i ovde“ označava novi, aktivni pristup koji je
ujedno i izuzetno optimistički. Tako se povezuje i prošlost i sadašnjost, a stvara se istinska
vrednost za budućnost.
Problem dijaspore leži u tome što ideje koja dijaspora nudi u većini slučajeva se ili
osporavaju ili im se ne daje dovoljno pažnje a takođe se javlja sumnjičavost u uspeh i
iskrenost dijaspore. Od dijaspore često se očekuje da oni budu ti koji će da pomognu Srbiji,
bilo putem ulaganja ili nekih drugih veza koje mogu da se uspostave sa inostranstvom kako
bi život u Srbiji bio lakši. To je osećanje koje ima neko ko živi u dijaspori, ili je makar to moje
lično mišljenje. Ljudi u dijaspori se zato sami bore negde daleko, gde je mogo teže - ali gde
su rešenja moguća.
Za mnoge u Srbiji, poteškoće koje nastaju u domenu kulture izuzetno demotivišu talentovane
ljude koji odustaju od svojih ciljeva jer ne mogu da nađu rešenje za ostvarivanje svojih ideja.
Tako mnogi ljudi dolaze do odluke da je možda bolje pokušati ostvariti svoje ciljeve u
inostranstvu. To je jedan od dokaza da kulturni obrazac ponašanja, razmišljanja u Srbiji nije
dovoljno prikladan za ljude koji žele da stvore nešto novo i veće. Stvaranje mogućnosti za
ostvarenje svojih ideja jeste mogućnost da se dijaspora ponovo poveže sa maticom a samim
tim na taj način može da se brendiranje ostvari u punom dahu. Poslenici u kulturi koji žive u
dijaspori mogu da daju nove ideje u domenu kulture i obrazovanja kulture. Mogu i da stvaraju
veze između umetnika iz sveta i umetnika Srbije. Država Srbija bi trebalo da savesno pronađe,
odabere umetnike kojima će pružiti ruku pune saradnje, koja će savesno stvarati uslove da se
njihova umetnost promoviše u svetu ali i u Srbiji, smatra kompozitor Đuro Živković iz
Stokholma čija je kompozicija za kamerni ansambl (16 instrumenata), Beli anđeo sa
uspehom izvodena u Švedskoj.
Zvonimir Popović, književnik; Od vas saznajem da g-đa Milica Čubrilo smatra da Srbima u
dijaspori treba «vratiti» poverenje u Srbiju. Takva teza nas dovodi u nedoumicu i baca dosta
duboku senku na, i bez toga mutnu, sliku odnosa na relaciji matica – dijaspora. Vraćanje
poverenja pretpostavlja njegovo nepostojanje. Ako poverenje ne postoji pa ga treba vratiti, to
znači da je postojalo pa je izgubljeno. Tu nedoumica dostiže kulmen i pale se crvene svetiljke!
Ja, sa svojih četrdeset pet godina u dijaspori, tako ne mslim. Srbi nisu izgubili niti će ikad
izgubiti poverenje u Srbiju, jer su im Srbija i srpstvo utkani u tkiva i u individualni doživljaj
sebe. Sa istog polazišta sam uveren da su Srbi (ne samo u dijaspori), ne jedanput, ne
dvaput, ne triput, nego bezbroj puta imali razloga da dovedu u pitanje poverenje u
«rukovodeće/vladajuće strukture» svoje otadžbine. Pored ostalog bi, na primer, bilo učtivo ako
bi se u ovim teškim danima neko u vrhu vladajuće hijerarhije izvinio hiljadama srpskih
rodoljuba u dijaspori što im otadžbina nije vratila milione evra koje su oni svojevremeno, u
najplemenitijoj nameri, dali u vidu zajma za preporod Srbije.
Postati (u «stranom svetu») ugledan i uspešan u području kulture ili umetnosti nije isto što i
postati uspešan biznismen. Treba mnogo rada, a primenjuju se dvostruki standardi i mnogo
puta se mora biti bolji od najboljeg. Dijasporac ne može da se pozove na VIP. Vrata su
najčešće zaključana, a brava je najmodernijeg tipa, mora se imati originalni ključ, kalauz tu ne
pomaže. Ovo kao kratka napomena.
Ako Srbi u dijspori veruju u Srbiju ne treba im vraćati poverenje u nju. Dosta je da im
pokažemo respekt i da smo učtivi, ka ž e Zvonimir Popovi ć, š vedsko - srpski pisac autor
trilogije o ž ivotu na š ih ljudi u Švedskoj .
Jovan Radomir , poznato lice sa švedske TV ( SVT ) " Omogućiti našim ljudima koji žive u
inostranstvu da postanu ambasadori !?". Ja mislim da su svi u inostranstvu, od onog dana
kad su krenuli iz zemlje, postali svojevrsni ambasadori Srbije. Svi! Neko manje a neko više
uspešan. Bilo da živimo u Švedskoj, Americi ili Južnoafričkoj Republici, uvek smo lepo govorili
o domovini, bilo šta da se dešavalo. Drago mi je da je neko konačno shvatio koja smo mi
snaga u dijaspori. Dosta je bilo priče o gastarbajterima. Velik broj naših ljudi uspeo je da
stvori značajne karijiera u drugim zemljama, na drugim jezicima, daleko od Srbije, Bilo čime
da se bavimo, rado ćemo nastaviti da budemo ambasadori. Svi mi u dijaspori imamo neko
iskustvo i neko znanje, koje može biti pri ruci Srbiji, samo nam se lepo treba obratiti.
Vesna Stanišić, dramaturg , Stvaranje Srpskog kulturnog centra ili Srpskog institutata u
Švedskoj, a po uzoru na Srpski kulturni centar u Parizu ili po uzoru na slične kulturne centre
drugih zemalja je, po mom dubokom ubeđenju, jedini način koji garantuje dugoročan,
pristojan i ozbiljan rad. Takav Centar bi trebalo da ima dobru finansijsku strukturu i mali, ali
stručan, tim ljudi koji bi ga vodili. Ljudi postoje. Kako u Beogradu, tako i u Švedskoj.
Ministarstvo za kulturu, Ministarstvo spoljnih poslova i Ministarstvo za dijasporu Srbije
očigledno razmišljaju kako da, na neki način, uobliče dugogodišnji privatni rad pojedinaca iz
dijaspore. I to je dobro, jer ”visokoprofesionalan, ali privatan rad, dakle rad baziran na dobroj
volji, ličnom finansiranju i na patriotizmu pojedinaca iz dijaspore” više ne sme i ne može da
bude jedina osnova za državnu kulturnu politiku Srbije u inostranstvu. Razloga za stvaranje
jednog takvog centra u Švedskoj ima mnogo. Navešću dva najbitnija.
- U Švedskoj postoji snažna srpska kulturna dijaspora. Nju čini veliki broj umetnika srpskog
porekla koji su aktivni i relevantni u švedskom umetničkom prostoru, ali i jedno visoko
kvalitetno jezgro ljudi srpskog porekla zainteresovanih ne samo za kulturnu ponudu koja im,
na žalost neredovno, stiže iz Srbije, već za umetnost i kulturu uopšte.
- Višegodisnja saradnja između pojedinih švedskih i srpskih institucija kulture i umetnika, a
koja je ostvarivana zahvaljujući inicijativom i voljom pojedinaca, narasla je danas u
poluzvaničnu bilateralnu kulturnu saradnju ove dve zemlje. I to se mora ozvaničiti. Pored toga i
zahvaljujući tome, sve više švedskih institucija kulture i umetnika pojedinaca pokazuju
radoznalost i želju da stupe u kontakt sa svojim kolegama u Srbiji. I obratno.
Tome se treba i mora izaći u susret, ako uopšte želimo ozbiljno da razgovaramo, kaže
dramaturg Vesna Stanišić autor adaptacije istorijskog projekta ”Tri krune” (tri Strindbergova
dela Gustav Vasa, Kristina i Gustav III) kojim nacionalno pozorište Švedske (Dramaten)
obeležava 100 godina postojanja.
I da zaključimo ovaj deo priče između Tamo i Ovamo. Preneli smo mišljenja četvoro
stavaralaca koji su se afirmisali u svetu a u čijem radu se itekako osećaju refleksije kulture iz
koje potiču. Tamo se kaže kako će se Majka dati u potragu za svojom uspešnom decom po
belom svetu. Ovamo to raduje ali se zahteva savestan rad i savesno stvaranje uslova da se
srpska umetnost i srpski umetnici promovišu u svetu ali i u Srbiji. Bilo kako bilo, od
brendiranja Srbije do stvaranja brenda Srbije, kultura i stvaraoci srpskog porekla u kulturu ne
bi trebali biti zaobiđeni, bar u dijalogu izmedju Otadžbine i rasejanja. No, prije svega Srbija bi
konačno i već jednom trebala saznati, gde su joj deca, koliko ih ima i šta rade u belom svetu,
a ne iz godine u godinu ponavljati kako ih ima od dva pa do čak četiri miliona u rasejanju.
Tekst je preuzet sa sajta www.dijaspora.nu uz saglasnost autora
Zna li Srbija gde su joj deca i šta rade?
Zvonimir Popović
Jovan Radomir
Vesna Stanišić
| ČASOPIS DIJASPORA |
| KIŠOBRAN, VANKUVER |
| NOVINE, TORONTO |
| OSTALI TEKSTOVI |
MESTO ZA VAŠU REKLAMU
Copyright © www.srbiusvetu.org 2008. Sva prava su zadržana.
Kontakt: info@srbiusvetu.org
.............................................................................................................................................................................................................................................................