Srbi u svetu |
 | |  | |  | |  | |  | |  | |  |
Mlade ne zanimaju stare srpske priče
Copyright © www.srbiusvetu.org 2008. Sva prava su zadržana.
Kontakt: info@srbiusvetu.org
Crna decenija
Sofija Škorić
Sofija Škorić je magistrirala u Torontu na ruskim studijama i specijalista je za slavistiku u
biblioteci tamošnjeg univerziteta. Član je Uprave Kongresa srpskog ujedinjenja, zadužena za
kulturu najveće organizacije Srba u dijaspori, koja obuhvata oko 100.000 naših sunarodnika u
Americi i Kanadi.
Devedesete godine bile su crna decenija za desetine hiljada mladih i obrazovanih ljudi koji su
pokušali da pronađu svoj drugi život u Kanadi. Samo u Torontu živi oko 30.000 Srba, a najveći
broj upravo je generacija čiji je odlazak odavde nazvan "odlivom mozgova".
Sofija Škorić brine o održavanju njihove veze sa maticom: "Za mene je to bolan problem. Stigli
su ovde zgađeni na sve što se dešavalo u Srbiji, učaurili su se u svoje nove domove, ne
uključuju se u rad crkve, srpskih klubova, naših kulturnih i humanitarnih organizacija".
Njihove ambicije vezane su isključivo za poslovne karijere, učvršćivanje standarda, i za
Škorićevu je njihovo odsustvo iz srpskih krugova, utemeljenih posle Drugog svetskog rata u
krugovima političke emigracije, još uvek nerazumljivo.
Stariji Srbi, koji su korene zla videli u titoizmu, navikli da uz čašicu pića u svojim klubovima
raspredaju o politici, potpuno su drugačijeg sklopa od "mladih mozgova devedesetih",
odgajanih uz prve kompjutere koji su stigli u Beograd. Oni su korene zla videli u "slobizmu" i zato
su pobegli od njega što dalje.
"Ne uključuju se ni u kanadsku politiku, dosta im je naše priče. Neće da slušaju o agresorima i
žrtvama, o našim podelama", primećuje Sofija Škorić. "Želela bih da se ne razočaraju zbog svog
autizma prema srpstvu, jer već u drugoj generaciji mogu biti asimilovani. Njihova veza sa
domovinom odvija se isključivo putem imejla. Šteta je ako ih Srbija izgubi, njihov povratak
mogao bi da bude jedan od recepata za spas zemlje. To je učinio jedan mladi bračni par iz
Otave sa dvoje dece. Iako sjajno plaćeni u kompjuterskoj kompaniji i odlično situirani, nisu
izdržali i vratili su se nazad. Često se molim za njih, nadam se da se neće razočarati".
Američko rvanje
Jovana Ružičić
Jovana pripada generaciji za koju je zabrinuta Sofija Škorić, ali, ova devojka je po ulasku u
zgradu "Čipola džunior koledža" na Floridi sela za kompjuter i u dahu za list koledža napisala
reportažu o svojim utiscima iz Amerike. To nije bio tekst ulagivanja, već ismevanje rituala kojem
su posvećene njene nove kolege: američkom rvanju i opsednutosti televizijom.
Možda je imala i sreću da bude jedina Beograđanka u krugu od sto kilometara, pa nije morala
da sluša stare srpske priče. "Jedini sam strani student na koledžu, što je već bilo dovoljno da
me drže kao malo vode na dlanu. Naravno da običan svet tamo nema pojma gde je Srbija i šta
je Balkan. Ali, izuzetno cene došljake koji su svesni svog porekla i ne odriču ga se. Pri tom, jako
cene uspeh, a moje ocene (prosek 9,75) izazvale su poštovanje".
Jovana je završila dve godine studija psihologije i novinarstva i sada se seli na Atlantik
univerzitet. Zbog uspeha na studijama, postala je portparol udruženja "Faj tep kapa", koje
okuplja organizaciju svetskih internacionalnih koledža.
Amerika ne priznaje studiranje od desetak godina, pa ukoliko se padne na ispitu treba izdvojiti
500 dolara, što Jovana naziva jedinom pravom motivacijom. Njen život se odvija između
studiranja, rada na koledžu, prodavanja karata na košarkaškim utakmicama, čuvanja dece i -
postavljanja liftova. Bio je to jedan od načina da zaradi koji dolar više.
Kada je došla na Floridu, živela je u porodici sveštenika Pentakostalne crkve, koji su je
svakodnevno "terali u pakao", tako da se ubrzo preselila u porodicu njene profesorke Meri. Otišla
je jednog vikenda u baptističku crkvu, zajedno sa Meri, negde u trećoj nedelji bombardovanja
Jugoslavije. Sveštenik je pozvao okupljene na molitvu za američke vojnike koji vode rat u
Jugoslaviji.
Jovana je prekinula sveštenika i rekla: "Vi želite da se molite za vojnike koji bombarduju moj
narod. Zašto se onda ne molite i za one koji stradaju pod bombama".
Nastao je tajac, a potom žamor. Od tog vikenda, u protokolu molitvi baptista, do kraja rata, pisalo
je: "Molite se za narode Jugoslavije i američke pilote".
Ova devojka namerava da se po završetku studija vrati u Beograd, jedino joj povratak može
odložiti magistratura. Njeni prijatelji iz Floride, kao što je farmer Pol, nameravaju da iduće godine
dođu sa njom. "Ja sam u zatvorenom krugu Amerike, neki kao Pol čak i nemaju pasoš, nigde
nisu mrdnuli dalje od Floride. Međutim, putovanje u Srbiju čini im se kao egzotično letovanje".
Dok Jovana već razmišlja o svom budućem poslu u Beogradu, priznaje da je čudi što mnogi od
njenih prijatelja koji su je ispraćali u Budimpeštu još sanjaju da otputuju zauvek u Ameriku ili
Kanadu. "Sada nema razloga za to. I Amerika, ali i Srbija su prave zemlje za studije psihologije i
novinarstva. Primera u praksi je sasvim dovoljno, i ovde i tamo".
Aleksandar Apostolovski
Sofija Škorić
Sofija Škorić je magistrirala u Torontu na ruskim studijama i specijalista je za slavistiku u
biblioteci tamošnjeg univerziteta. Član je Uprave Kongresa srpskog ujedinjenja, zadužena za
kulturu najveće organizacije Srba u dijaspori, koja obuhvata oko 100.000 naših sunarodnika u
Americi i Kanadi.
Devedesete godine bile su crna decenija za desetine hiljada mladih i obrazovanih ljudi koji su
pokušali da pronađu svoj drugi život u Kanadi. Samo u Torontu živi oko 30.000 Srba, a najveći
broj upravo je generacija čiji je odlazak odavde nazvan "odlivom mozgova".
Sofija Škorić brine o održavanju njihove veze sa maticom: "Za mene je to bolan problem. Stigli
su ovde zgađeni na sve što se dešavalo u Srbiji, učaurili su se u svoje nove domove, ne
uključuju se u rad crkve, srpskih klubova, naših kulturnih i humanitarnih organizacija".
Njihove ambicije vezane su isključivo za poslovne karijere, učvršćivanje standarda, i za
Škorićevu je njihovo odsustvo iz srpskih krugova, utemeljenih posle Drugog svetskog rata u
krugovima političke emigracije, još uvek nerazumljivo.
Stariji Srbi, koji su korene zla videli u titoizmu, navikli da uz čašicu pića u svojim klubovima
raspredaju o politici, potpuno su drugačijeg sklopa od "mladih mozgova devedesetih",
odgajanih uz prve kompjutere koji su stigli u Beograd. Oni su korene zla videli u "slobizmu" i zato
su pobegli od njega što dalje.
"Ne uključuju se ni u kanadsku politiku, dosta im je naše priče. Neće da slušaju o agresorima i
žrtvama, o našim podelama", primećuje Sofija Škorić. "Želela bih da se ne razočaraju zbog svog
autizma prema srpstvu, jer već u drugoj generaciji mogu biti asimilovani. Njihova veza sa
domovinom odvija se isključivo putem imejla. Šteta je ako ih Srbija izgubi, njihov povratak
mogao bi da bude jedan od recepata za spas zemlje. To je učinio jedan mladi bračni par iz
Otave sa dvoje dece. Iako sjajno plaćeni u kompjuterskoj kompaniji i odlično situirani, nisu
izdržali i vratili su se nazad. Često se molim za njih, nadam se da se neće razočarati".
Američko rvanje
Jovana Ružičić
Jovana pripada generaciji za koju je zabrinuta Sofija Škorić, ali, ova devojka je po ulasku u
zgradu "Čipola džunior koledža" na Floridi sela za kompjuter i u dahu za list koledža napisala
reportažu o svojim utiscima iz Amerike. To nije bio tekst ulagivanja, već ismevanje rituala kojem
su posvećene njene nove kolege: američkom rvanju i opsednutosti televizijom.
Možda je imala i sreću da bude jedina Beograđanka u krugu od sto kilometara, pa nije morala
da sluša stare srpske priče. "Jedini sam strani student na koledžu, što je već bilo dovoljno da
me drže kao malo vode na dlanu. Naravno da običan svet tamo nema pojma gde je Srbija i šta
je Balkan. Ali, izuzetno cene došljake koji su svesni svog porekla i ne odriču ga se. Pri tom, jako
cene uspeh, a moje ocene (prosek 9,75) izazvale su poštovanje".
Jovana je završila dve godine studija psihologije i novinarstva i sada se seli na Atlantik
univerzitet. Zbog uspeha na studijama, postala je portparol udruženja "Faj tep kapa", koje
okuplja organizaciju svetskih internacionalnih koledža.
Amerika ne priznaje studiranje od desetak godina, pa ukoliko se padne na ispitu treba izdvojiti
500 dolara, što Jovana naziva jedinom pravom motivacijom. Njen život se odvija između
studiranja, rada na koledžu, prodavanja karata na košarkaškim utakmicama, čuvanja dece i -
postavljanja liftova. Bio je to jedan od načina da zaradi koji dolar više.
Kada je došla na Floridu, živela je u porodici sveštenika Pentakostalne crkve, koji su je
svakodnevno "terali u pakao", tako da se ubrzo preselila u porodicu njene profesorke Meri. Otišla
je jednog vikenda u baptističku crkvu, zajedno sa Meri, negde u trećoj nedelji bombardovanja
Jugoslavije. Sveštenik je pozvao okupljene na molitvu za američke vojnike koji vode rat u
Jugoslaviji.
Jovana je prekinula sveštenika i rekla: "Vi želite da se molite za vojnike koji bombarduju moj
narod. Zašto se onda ne molite i za one koji stradaju pod bombama".
Nastao je tajac, a potom žamor. Od tog vikenda, u protokolu molitvi baptista, do kraja rata, pisalo
je: "Molite se za narode Jugoslavije i američke pilote".
Ova devojka namerava da se po završetku studija vrati u Beograd, jedino joj povratak može
odložiti magistratura. Njeni prijatelji iz Floride, kao što je farmer Pol, nameravaju da iduće godine
dođu sa njom. "Ja sam u zatvorenom krugu Amerike, neki kao Pol čak i nemaju pasoš, nigde
nisu mrdnuli dalje od Floride. Međutim, putovanje u Srbiju čini im se kao egzotično letovanje".
Dok Jovana već razmišlja o svom budućem poslu u Beogradu, priznaje da je čudi što mnogi od
njenih prijatelja koji su je ispraćali u Budimpeštu još sanjaju da otputuju zauvek u Ameriku ili
Kanadu. "Sada nema razloga za to. I Amerika, ali i Srbija su prave zemlje za studije psihologije i
novinarstva. Primera u praksi je sasvim dovoljno, i ovde i tamo".
Aleksandar Apostolovski
Mlade ne zanimaju stare srpske priče
| Sofija Škorić |
| Jovana Ružičić |
Profesor srpskog porekla brine zbog autizma "mladih mozgova" u Kanadi, dok
studentkinja na Floridi razmišlja o poslu u Beogradu.
Jovana Ružičić je otputovala u Ameriku preko Budimpešte, 1998. godine.
Sofija Škorić je otišla sa mužem u Kanadu pre 40 godina. Jovanin odlazak bio
je bučan - ispratilo je celo odeljenje iz gimnazije "Sveti Sava". Mnogi od njih
maštali su o Jovaninoj sudbini.
Rastanak Sofije Škorić sa Beogradom bio je mnogo tiši. Bekstvo od
komunističkog sistema, u kojem ona nije videla svoju šansu, nije bilo baš
najbolja preporuka za galamu.
Obe su, svaka na svoj način, osvojile američki kontinent.
Dvadesetjednogodišnja Jovana je članica udruženja najboljih američkih
studenata, ušla je u knjigu "Ko je ko", publikaciju studenata američkih koledža.
Njena fotografija je izašla i na naslovnoj strani "Floridijana".
studentkinja na Floridi razmišlja o poslu u Beogradu.
Jovana Ružičić je otputovala u Ameriku preko Budimpešte, 1998. godine.
Sofija Škorić je otišla sa mužem u Kanadu pre 40 godina. Jovanin odlazak bio
je bučan - ispratilo je celo odeljenje iz gimnazije "Sveti Sava". Mnogi od njih
maštali su o Jovaninoj sudbini.
Rastanak Sofije Škorić sa Beogradom bio je mnogo tiši. Bekstvo od
komunističkog sistema, u kojem ona nije videla svoju šansu, nije bilo baš
najbolja preporuka za galamu.
Obe su, svaka na svoj način, osvojile američki kontinent.
Dvadesetjednogodišnja Jovana je članica udruženja najboljih američkih
studenata, ušla je u knjigu "Ko je ko", publikaciju studenata američkih koledža.
Njena fotografija je izašla i na naslovnoj strani "Floridijana".
| ČASOPIS DIJASPORA |
| KIŠOBRAN, VANKUVER |
| NOVINE, TORONTO |
| OSTALI TEKSTOVI |
MESTO ZA VAŠU REKLAMU
Copyright © www.srbiusvetu.org 2008. Sva prava su zadržana.
Kontakt: info@srbiusvetu.org
.............................................................................................................................................................................................................................................................