Srbi u svetu |
 | |  | |  | |  | |  | |  | |  |
Kad prasići utihnu - prvi deo
Ćurka neće proći. No passaran. Ne dam. To u moju kuću može da uđe samo na
podvarku, i to u slučaju da dotaknem dno života, pa da nemam za krmenadle. Granica
stvarno negde mora da postoji. Pristao sam da živim u zemlji u kojoj lipa ne miriše.
Nekako sam prihvatio i to da ovde fudbal neće nikada zaživeti. Progutao sam i činjenicu
da više od pola godine provedem ispod nule.
Pomirio sam se sa skoro svim glupim običajima, ali ćurka predstavlja direktan atak na
moj integritet i nacionalni identitet. Ako nešto ne podnosim, onda je to prvo jutro nakon
Dana zahvalnosti ili Božića (po gregorijanskom kalendaru), kada me obavezno iza prvog
ugla sačeka neko kome suva ćuretina i gnjecava krompir-salata vire iz ušiju sa
obaveznim pitanjem:
- Kakva je bila vaša ćurka?
- Mi ne jedemo tu pticu, jer je ćurka u Srbiji sveta životinja.
- Je l'? Nešto kao krava u Indiji?
- Pa da, samo što smo mi daleko manja zemlja, pa nam ne doliči da obožavamo rogatu
marvu. Nama je dobra i živina; prema svecu i tropar.
Zašto osećam toliku netrpeljivost prema gastronomskom specijalitetu Severne
Amerike? Pa iz prostog razloga što je on odavno izašao iz tog okvira i postao produžena
ruka, trojanski konj, novog svetskog poretka, nadnacionalnog kapitalizma i globalizma
koji preti da nam, pored svesti, uniformiše i jelovnik.
Umotana u celofan, očišćena i zamrznuta ćurka predstavlja simbol novog načina života i
razmišljanja, stoji rame uz rame sa "Mekdonaldsom", najisturenijim jurišnikom u
osvajačkom pohodu kome se ne vidi kraj. Pored toga, kada bih se priklonio ćurećem
belom mesu, izgledalo bi kao da sam izdao prase, a to je isto kao i da sam izdao
uspomenu na svoje detinjstvo.
Sećam se mraznog zimskog jutra, puste ulice i ušorenih kuća iz čijih se dvorišta razleže
groktanje i skičanje. Čuju se samo oni mali beli, od 10 do 12 kg, vitki kao ribice i
spremni da padnu za dobrobit porodica koje slave najveći hrišćanski praznik. U tom
trenutku, negde u vrhu sokaka, kroz maglu se pojavljuje stamena figura deda Ive, jednog
od najvažnijih članova našeg komšiluka.
Opasan kožnom mesarskom keceljom, sa urolanom futrolom u kojoj se nalazi dvanaest
noževa oštrih kao brijač, deda Iva kreće da pokaže svoje umeće. Čovek koji kolje po
kućama. Sigurnim korakom ulazi u prvo dvorište, gde ga već čeka ustreptala domaćica
sa rakijicom, dok se domaćin rve sa budućom pečenicom koja, očigledno, nema
nameru da se preda bez borbe. Pridošlica prihvata ponuđeno piće, ali "samo jedno da
smirim ruke", znalačkim okom odmerava žrtvu (prase, ne domaćicu), vadi prikladan alat i
kreće na posao.
Desnim kolenom klekne na njega (na prase, ne na domaćina), levom rukom ga čvrsto
uhvati za njušku i onda u deliću sekunde zada jedan ali smrtonosan udarac. Kroz grkljan
pravo u srce, dva trzaja nogama i gotovo. - Al' ima laku ruku, svaka mu čas' - komentarišu
lokalni zgubidani koji su došli da gledaju predstavu. Sledi čišćenje, šurenje i soljenje.
Prolazno vreme po prasetu - 20 minuta i deset sekundi. Ležerno, skoro
nezainteresovano, stavlja bakšiš u džep umašćene kecelje i polako kreće dalje prema
sledećoj kući, gde ga sa nestrpljenjem očekuju. Svi, osim praseta.
Nebojša Milosavljević, "Kišobran", Vankuver
Kad prasići utihnu - prvi deo
| ČASOPIS DIJASPORA |
| KIŠOBRAN, VANKUVER |
| NOVINE, TORONTO |
| OSTALI TEKSTOVI |
MESTO ZA VAŠU REKLAMU
Copyright © www.srbiusvetu.org 2008. Sva prava su zadržana.
Kontakt: info@srbiusvetu.org
.............................................................................................................................................................................................................................................................